Promocije – hronični stres, odloženi keš

Dobro jutro, sunčano jutro. Mrzovoljna ustajem, ponedeljak je vreme za posećivanje sajtova zapošljavanja, znate ono uzaludno potrošeno vreme što se itekako godinama kroz borice ocrtava na mom licu.

Kafa je tu, moji živci istrenirani, ritual može da počne. Ništa bitno, ništa zanimljivo osim članka gde omladinske zadruge veličaju promocije kao najbolji, najlakši “posao” gde se veoma brzo dolazi do lakog keša. Uvređena datom činjenicom, reših da otkrijem misteriju hroničnog stresa i odloženog keša.

Dok stoje u kilometarskom redu na birou nadajući se radnoj knjižici u struci, na hiljade devojaka mlađih ali i onih u poodmaklim godinama svoje živce dale su na poverenje sezonskim poslovima, promocijama. Istraživanja sajta Infostud su dokazala da sezonski poslovi su najaktuelniji preko leta, te 95% ispitanika motivaciju za potragu sezonskog posla pronalazi u džeparcu za leto.

Hmm, koliko su relevantna ova istraživanja sa obzirom na činjenicu da dnevnice od promocija ne dobijete odmah po završetku posla već kasnije, mnooogo kasnije. Istinitost istraživanja ruši i činjenica da morate celu godinu da radite promocije kako bi sakupili parice za Grčku, živce ostaviti u nekom marketu gde morate da širite mir u svetu veličanjem proizvoda kome rok ističe sutra.

Uvređena što je neko moju petogodišnju kvaziprofesiju nazvao lakom, reših da Vam otkrijem lakoću i finoću promoterskog posla od kojeg postajete milioneri lakog keša.

Promocije u praksi

Sunce me probudilo a u glavi ludilo! Trčim, žurim lomatam se preko pruge, e moj Tempo nekad smo bili u ljubavi.  Na vratima me nije dočekao crveni tepih već obezbeđenje u stilu CIE, BIE: „Torbu na pregled, sanitarnu, ličnu kartu. A gde vam je slika na sanitarnoj? A zašto nemate sliku?“

O Bože, vođena rečenicom Gregory Housa “Žena si, možes sve”, nabacim lažan osmeh od milion dolara i CIA, BIA je poražena.

Uvlačim se u lošu sintetiku od koje me telo užasno svrbi, nabacujem lažan osmeh i počinjem da maltretiram uzorne, jutarnje potošače. U stilu robota ponavljam jedan te isti tekst, iskačem iz rafova, jurim ljude, neprimetno im trpam proizvode u korpu “Znate to su veoma kvalitetni proizvodi, rok ističe sutra ali imate još samo par sati do konzumacije istog”. Ukoliko pokušam da zabušavam, zaboravim napamet naučen tekst, Balkanski špijun zvani promolider mi već diše za vratom uzimajući polovinu moje crkavice.

Bilion ljudi prolazi pored mene, kuliraju me ostavljajući negativni trag na moje samopouzdanje. Nailazi fina beogradska dama, kaže ako joj dam poklon dovešće sina da me ženi. Još sam stekla epitet udavače, dokle moj lak posao ide. Ljubazno objasnim dotičnoj da je protiv pravila davati poklone bez kupljenog proizvoda. I naravno sledi šokantan odgovor “E dabogda se nikad ne udala, doživotno ostala udavača”! Dok vradžbine obuzimaju moje telo i hrane se mojim moždanim vijugama, ne skidam osmeh.

Prilazi mi muškarac srednjih godina, konačno neko raspoložen za jutarnju prevaru veka. Objasnim sistem promocije sa osmehom na licu i nadom da ću konačno nekom prodati proizvod. Posle desetominutnog izlaganja gospodin izusti :

„Sram te bilo, varaš ovaj pošten narod. Prevarantu jedan, sve ste vi žene iste, iskoristite pa ostavite“

Povlačim se sa osmehom, koji je inače strogo zabranjeno skidati sa lica, u kutak samoće okupirana mišlju o moru, ležaljci i martiniju. Razmišljam kako su ljudi postali nekulturni, ponižavaju vas, vređaju a vi ne možete da uzvratite jer predstavljate brend, proizvod gde je glavni cilj prodaja i repozicioniranje nepovoljnog imidža.

Zarađujete „laki keš“ tako što stojite 6h i dobijate proširene vene, ponavljate jedan tekst milion puta, nije vam dozvoljeno da ulazite u raspravu sa potrošačem niti da uđete u spiku sa ostalim promoterkama. Jedino što vam je dozvoljeno jeste san, san o tapaciranoj stolici koji je u najavi, neostvarljiv. Dok snivam san na javi začuh reči poznate pesme:

“Bas me briga da li imas love
ja zbog love ne prodajem snove
Ni dal’ mozda imas curu drugu
ispala je vec u prvom krugu
Zavedi me, povedi me, odvedi me, da ludujem”

Raspevani gospodin, kupuje moje proizvode na promociji ali pod uslovom da saslušam njegov današnji repertoar, fascinantno dižući obrve neizmenično u ritmu pesme. Ja bih da nastavim “Iza grada veče paada…” ali mi promoterska uniforma i dužnost ne dozvoljavaju.

Konačno osetih osećaj nirvane i osećaj iskrenog smeha koji prekine gospodin tamne puti:

„Mala, mala ‘oćeš da se đoramo?“
„Molim?“ U neverici se pitam, kako može to da mi kaže, predloži pred sopstvenom ženom, sram ga bilo!
„Se đoramo, se đoramo!“
„Gospodine, meni je đoranje zabranjeno na radnom mestu, ma šta to značilo“
„Ma se đoramo bre, ja tebi max factor maskaru ti meni poklon“

I tako ja bez đoranja i max factor maskare završih svoju „laku promociju“ zaradivši dnevnicu plus ksenofobičnosti i histeriju. Ukoliko neko stvarno misli da su promocije laki keš grdno se vara.

Promoterke su glavni objekat za istresanje frustracija, negativnosti i loše naravi. Zapamtite, psihička tortura je mnogo teža od fizičke a đoranje strogo zabranjeno. A sve što je zabranjeno je slatko jer zbog love ne bi trebalo da prodajete snove.

Ps: častim turu u mom sokaku, kad stigne plata na jesen!