Danas cela Srbija strepi i pita se: Da li možemo da ponovimo istoriju? Da li možemo da pobedimo Brazil? Da li možemo da im damo gol više? Da li možemo da ih napadnemo? Da li su naši fudbaleri spremni za velika dela?
Možda sada mnogi očekuju da ću biti među milion selektora u Srbiji, da ću pametovati ko treba da igra u startnih jedanaest, kakva treba da bude formacija, kakav fudbal treba da igramo… Ne, neću jer sve to oni već znaju.
Jednostavno želim da utakmica bude prava muška, da se naši bore za svaku izgubljenu loptu, za svaku kap znoja, za svaki faul, aut, korner, da budu podrška jedan drugom, jer je fudbal timska igra i samo tako se pobeđuje. A ako postoji i 1% šanse da pobedimo treba ići na tu kartu – šta možemo da izgubimo!
Što bi rekao Boža Dunster…
Ako sada izađete na teren, čeka vas velika nepravda. Nepravedan poraz. Ali ja bih voleo…da ovu poslednju lekciju prođemo zajedno. Dok smo još uvek tim. U životu vas čeka još mnogo nepravdi, mnogo poraza, ali onda ćete biti sami. Sve to mora da se prođe. Kažu da se tako postaje čovek deco moja.
Ili Milutinac…
Ja sam sebi zadao malo teži zadatak, to je da budem dobar čovek. Da budem sve bolji i bolji. A fudbal igram… Da ne zaboravim kakav sam u stvari.
Zato želim da poručima našima u Rusiji…
Krstajiću budi Boža Dunster i napadni Brazil, Stojke postani El Grande Vladimir, Tadiću budi Tirke i proturi Brazilcima kroz noge, Bane budi Vampir i pojedi ih na terenu, Kolarov budi Milutinac pravi kapiten, Matiću budi Balerina i izvrti ih na terenu, Milinkoviću Saviću budi Moša najvredniji igrač Srbije, Ljajiću budi Bek i zvekni im jedan pod prečku, Tošiću budi Gusar i potopi Brazilske napadače, Mitroviću budi Nosonja i povuci ih za nos…
