Leva Obala Beograda Info – LOBI kao HOBI

Pisaću ti pisma dugaa - Pisma se pišu srcem

Pisaću ti pisma dugaaa!

u Iz ugla čitalaca... od

Stihovi nezaboravnog romana Evgenije Onjegin, Aleksandra Puškina kada mlada zaljubljena Tatjana piše pismo uobrazenom Moskovljaninu gde iskazuje rečima svoje emocije, podsetiše me na izgubljeni značaj pisma.
Pisma se odavno ne pišu, ili vrlo retko, a ta slatka sterpnja, iščekivanje, imalo je svojih draži, mnogo radosti, ushićenja, sreće, ponekad i tuge znalo je biti izliveno na jednom parčetu papira.

“Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći..

A ne, ja nikom ne bi’
na svijetu dala srce svoje!
Oduvijek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…..”

Pa se pitam ko je ukrao emociju na papiru? Zašto je ovaj stari oblik komunikacije izgubio trku sa vremenom?

Nisu tako davno prošla vremena kad je bilo uobičajeno da jedni drugima šaljemo razglednice s letovanja, pisma s putovanja, dopisnice, pozivnice, čestitke i zahvalnice. Da ne govorimo o ljubavnim pismima, pismima iz vojske ili iz tuđine propratnim fotografijama.

Danas smo upotrebu tradicionalnog pribora za pisanje, olovke i papira, sveli na najmanju meru. Koristimo ih pretežno na šalterima pošta i banaka, u hipermarketima prilikom potpisivanja čekova i računa plaćenih platnim karticama, kad rešavamo ukrštene reči i sudoku. U ostalim slučajevima uglavnom se oslanjamo na savremene tehnologije.

Pisanje pisama je zanemareno u poslednje vreme, zamenjeno sms-om, e-mailom. Po meni to nije isto, nema ličnog pečata, rukopisa i potpisa, one sreće kad nađes pismo u sandučetu i nestrpljenja da ga otvoriš i pročitaš, a mnogo čari je baš u tome.

Pitam se da li smo svesni da se na ove i slične načine gube šanse da se radujemo, da osećamo sreću kad vidimo nešto što nam prija, da osećamo da smo živi…!

Neopisiva sreća u isčekivanje poštara

Sećam se detinjstva u kojem sam sa slatkom strepnjom išćekivala čika Zokija, poštara da iz svoje torbe izvadi pismo koje će me obradovati. Dok sam po hiljaditi put čitala svaku reč, slovo sam emotivno preživljavala. Retko bi se pismo završilo bez suza, il radosnica il žalosnica. Sećam se i prve burne svađe sa najboljom drugaricom koja nas je primorala da jedna drugoj napišemo pismo u kojem negodujemo zbog nastale situacije… A tek ljubavna pisma koja sam sa nestrpljenjem čekala da otvorim i čitala uzburkanog srca, rumenih obraza, s čudnim osećajem treperenja u stomaku. Pismo, čiju svaku reč čitam iznova, tražeći neko neotkriveno značenje, pismo koje sam skrivala kako bi ponovno i ponovno čitala…

Pisaću ti pisma dugaa - Pisma se pišu srcemIako su savremene tehnologije pobedile u svakodnevnoj komunikaciji, ipak pismo napisano na tradicionalan način – olovkom, zrači iskrenom emocijom, ima prizvuk zaveta a preko karakteristika rukopisa pošiljaoca otkriva njegove unutrašnje tajne. Pisma pisana rukom pričaju priču o onima koji su ih napisali..

Ovakva korespondencija ima više draži nego ona ostvarena uz pomoć tipskih slova na standardizovanoj tastaturi računara, jer preko ličnog rukopisa koji je jedinstven skoro kao otisak prsta, ostavlja utisak iskrenog poklona.

Pisaću ti pisma dugaa - Pisma se pišu srcemČinjenica je da danas sve više ljudi nerado piše pisma. Poštansko sanduče nam služi uglavnom za račune i promotivni materijal a od lepih, mirisnih pisama, ni traga. A kome i pisati? Drugove iz škole pronašli smo preko FB-a, sa rodbinom komuniciramo telefonom (ili ne komuniciramo uopšte) a šta napisti prijateljima i kolegama sa kojima se vidite skoro svaki dan?

Pisanje pisama zamenili su telefoni, internet ili pak razna okupljanja i druženja. Mladi a i oni malo stariji, danas se upoznaju na raznim internet portalma ili chat roomovima, u kojima su komunikacije svedene na SMS poruke, mejlove, komentare i replike po forumima i blogovima. Pisma su postala luksuz. To je danak tehnologije. Uzela nam je nešto što je naše lično, jer to je intima, lična svojina, pisma se ne brišu.

Pisaću ti pisma dugaa - Pisma se pišu srcem Priznajem, dugo nisam napisala ni jedno pismo a možda je trebalo, bilo poželjno, čekano ali nenapisano… Možda je neko bio željan baš mog pisma… Možda sam trebala staviti na papir svoja osećanja, olakšati sebi. Dokazati dragoj osobi da mislim na nju, da mi je stalo, da podelim svoju tugu, strahove i snove..

Jer biti prisutan, makar i kroz pismo, kada ste potrebni svojoj voljenoj osobi, predstavlja najlepši poklon i na najlepši način izražava ljubav čiji je primarni jezik darivanje sebe samoga.

Stoga vas moram upitati, “Kad ste vi poslednji put napisali pismo?”

Povezane teme:

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena.

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Poslednje iz Iz ugla čitalaca...

Idi na Vrh