Nesvakidašnji prizor u 96-ci

Juče, u ponedeljak, 7. septembra, u jednoj liniji koja saobraća levom obalom Dunava odigrala se zanimljiva situacija. Sat je tek prevalio 12 h, autobusi su polako bivali sve puniji zbog podnevnog špica a u maloj, žutoj 96-ci zanimljiv prizor.

Devojka koja se našla baš u tom autobusu osećala je veliku potrebu da ispriča šta se desilo ostalim sugrađanima sa leve obale.

„Zaista sam ostala bez teksta“, počinje ona priču. „Ušla sam u 96 na stanici ‘Sebeška reka’ jer je 95-ca ispred nje bila puna a i ova mala je obećavala da će se napuniti već do ‘BIP-a’.

I tako, vozimo se mi. Od ‘Auto Čačka’ autobus još puniji ali dobro. navikli smo već. Autobus ulazi u stanicu ‘Pakračka’.

Grupa migranata, njih osam, koliko sam ih kasnije izbrojala, stoji na stanici. Pet muškaraca, jedna žena i dvoje dece ne starije od sedam godina, svako sa po velikom torbom na leđima i kesom u ruci a muškarci i sa po nekoliko kesa.

U 95-cu ispred nisu uspeli ući, pretpostavljam da je bila puna, svi se utrkuju da uđu u ‘solaris’. Zbunjenih osam ljudi gleda u mali, žuti autobus i odlučuje da uđe. I tu kreće najlepši deo ove priče…

Vozač strpljivo čeka da oni uđu. Putnici koji su već u autobusu se na trenutak zgledaju a onda kreću da se razmeštaju i prave prostor za ljude sa mnoštvom torbi i kesa. Dvojica muškaraca čak pomažu petorici muškaraca da unesu stvari u, napominjem, već prilično pun autobus.

Nekoliko ljudi istovremeno ustaje kako bi im ustupilo mesto ali muškarci odlučno odbijaju. Jedan momak i devojka uspeju ubediti ženu da sedne i jedno dete se smešta kod nje.

Jedna baka prihvata drugo dete uz reči ‘Ja ne mogu da stojim ali ti možeš sesti kod mene’.

Ja nisam svesna da posmatram ceo taj prizor otvorenih usta i raširenih očiju. Ipak, uspevam da se saberem kad pored mene stane jedan od petorice muškaraca sa dvama rančevima na leđima i dve putne torbe u rukama.

Pokušavam ga ubediti, prvo na srpskom a onda na engleskom, da sedne na prazno mesto ali on odlučno odbija uz stidljivo ‘Thank you, thank you’.

Ja izlazim iz autobusa kod MUP-a a njih osmoro nastavlja da se vozi, ko zna gde i kuda a ja još uvek razmišljam o osmehu jedne od devojčica i pogledu u očima tih napaćenih ljudi i čujem slabašno ‘Thank you’ za jednu malu, običnu količinu ljubaznosti i ljudskosti.“

Svaka čast, sugrađani sa leve obale! 😀