Jovana I.
I tako, sedim ja sa prijateljima u kafiću u centru, ćaskamo o vremenu, muzičkom programu u Beogradu i sportu, kad, prilazi nam sitna žena kratko podšišane plave kose. Belgijanka. „Izvinite, čula sam da pričate o biciklizmu“, kaže na perfektnom engleskom. „Treba mi pomoć.“
Naime, pre mesec dana, ova Belgijanka je krenula biciklom iz jednog mestašca u Nemačkoj lagano kroz zemlje podunavlja ka Crnom moru. Išla je Euro velo 6 rutom, stigla do Beograda i – izgubila se.
„Ne mogu nigde da nađem nastavak rute. Proveravala sam svoju mapu nekoliko puta. Pokušavala sam u knjižarama da nađem novu kartu Euro velo ruta ali nisam uspela„, priča meni pošto jedina u društvu znam na šta misli. „Bila sam čak i u Narodnoj biblioteci ali ni tamo nema nikakvih mapa za bicikliste„, žena ne može da veruje a mene je sramota.
Pozvali smo je da sedne s nama i ona nastavlja svoju priču:
„Stigla sam pre dva dana. Odlučila sam da ostanem bar nekih pet noći jer vam je glavni grad zaista divan. Drugi dan sam pošla u istraživanje, čisto da vidim gde da se zaputim kad petog jutra budem napustila hostel.“
Moji prijatelji joj postavljaju pitanja na čemu sam im zahvalna jer polako krećem da se znojim znajući na šta će da mi se požali.
„I tako sam došla do ovog Pančevačkog mosta,“ ja progutah knedlu. „I ‘ajde, prešla sam ga nekako. Nije bio tol’ki problem. Mada, ne bi škodilo malo uređivanja. I ne znam čemu oni šiljci po stazi za pešake.“
Pita nas kada je poslednji put nešto urađeno na našem Pančevačkom mostu i da li je u planu sređivanje trotoara jer je srela nekoliko pešaka tokom svog prvog prelaska na levu obalu. Pomislih to se poslednji put desilo pre 50 godina.
Moj prijatelj joj skoro besno odgovara: „Znate li vi da je Beograd do sada rušen preko 40 puta!?!“
Lukavo skrećem temu sa politike i pričam joj o inicijativi „Ulica za bicikliste“ iz 2013. godine, o natpisu „Popravite trotoar na Pančevcu“ i, sve u svemu, o jednom poduhvatu koji je bio neuspešan.
Ona potom nastavlja da priča šta joj se desilo kad je prešla most.
„Nisam znala gde da idem. Mislila sam da sam se izgubila. Vratila sam se nazad u hostel, istraživala još malo, upoređivala mape i… Nije valjda da je ONO Euro velo 6?„
Ponovo progutam knedlu i kažem da nije pogrešila. Moj prijatelj se već opasno razbesneo i opsovao na srpskom na šta ga je žena pogledala kao da je razumela.
Pošaljem drugu prekoran pogled i objašnjavam svojim prijateljima da je Euro velo 6 biciklistička ruta u dužini od 200 km, koja spaja Atlantski okean i Crno more prolazeći kroz nekoliko evropskih zemalja među kojima je i Srbija.
Belgijanki spominjem i „Kritičnu masu“ koja pokušava da se izbori za biciklističke staze po Beogradu a između ostalog i za poboljšanje stanja rute Euro velo 6 na njenom delu kroz Srbiju.
Naravno, oduševljena je idejom ove grupe te razgovor uspevamo završiti u pozitivnoj atmosferi. Ispijamo kafu svi zajedno a pri rastanku joj poželimo sreću na putu do Rumunije i Bugarske.
Šta bi tek ova moderna Belgijanka rekla kada bi videla šta još imamo na trotoaru Pančevačkog mosta osim šiljaka? 🙂
