Srpkinje – prve žene koje su „osvojile“ Dunav

Sve do 1976. godine u čitavom slivu reke Dunav nije bilo nijedne žene na palubi. A onda su dame iz Srbije odlučile da krenu u osvajanje ove velike reke.

Među prvim ženama koje su se usudile na ovaj korak jesu Dušanka Panić-Benčić, Olga Cvetkovski i Ljiljana Mijić. Sve tri su završile tadašnju Brodarsku srednjotehničku školu (danas je to Škola za brodarstvo, brodogradnju i hidrogradnju Beograd) a potom se ukrcale na svoje prve brodove. Nakon nekoliko godina izuzetno napornog rada, što zbog same prirode posla, što zbog potrebe da se dokažu pored svojih muških kolega, gospođe Dušanka i Olga su unapređene u kapetane dok je gospođa Ljiljana postala poručnik unutrašnje plovidbe.

Značajnu ulogu u zapošljavanju žena na brodovima imao je i kapetan Dragutin Selaković koji je nekada radio i kao profesor u Brodarskoj srednjotehničkoj školi. On je, naime, Ministarstvu prosvete SFRJ podneo zvaničan predlog da se i ženama omogući da se obrazuju u mornarskim školama, što je bilo i usvojeno 1972. godine.

Osim toga, Beogradu je tada trebalo što više mornara jer je posao na rekama cvetao a borodovi koji su se gradili prodavani su na svetskom tržištu. Stoga je primer spomenutih žena mornara sledilo mnogo devojaka.

Kapetan Olga Cvetkovski kaže da je odlučila da upiše „mušku“ školu zato što je znala kako da se ponaša sa muškarcima ali i zbog toga što ju je taj pomorski svet pun avantura oduvek privlačio. Ona priča kako joj je trebalo sedam godina da stekne zvanje kapetana, ali da ipak nije odmah dobila svoj brod. Umesto toga, radila je kao poručnik, čija je plata, naravno, niža od kapetanske.

„Moj tadašnji nadređeni nije hteo da mi preda komandu dok ne izvedem savršeno pristajanje broda na jaje do obale. Priliku sam čekala mesecima a izvela sam to pristajanje iz prvog pokušaja i dobila zapovedništvo“, priča kapetan Olga ali i dodaje kako se „osvetila“: „Posle sam dugo čekala da se moj bivši zapovednik ukrca na moj brod. Kada se to dogodilo, prvo sam mu skuvala kafu a onda sam pristala na obalu iz sve snage. Ošurio se i okupao.“

Kapetan Dušanka Panić-Benčić takođe ima bezbroj dogodovština za prepričati. Jednu od njih doživela je na toku Dunava kroz Rumuniju.

„Na donjem Dunavu je bilo svega. Rumuni, naravno, nisu mogli da poveruju da na srpskim brodovima rade žene kao prvi oficiri pa je to bilo izvor mnogih zabuna. Tako je visoki oficir rumunske rečne plovidbe prijavio u Beograd da su srpski mornari ili poludeli, ili pijani jer su kuvaricu poslali u kapetaniju da prijavi pristanak lađe. Nikako nisam mogla da ubedim čoveka da sam oficir. Cela posada se na kraju skupila u kapetaniji i nesporazum je jedva rešen.“ 

Kapetan Dušanka kaže da je, po zapošljavanju na „Krajini“ u Prahovu, gde se izuzeto mnogo i naporno radilo, odmah unapređena u oficira palube na motornom tegljaču „Greben“. Nakon toga je devet godina radila na brodovima „Greben“ i „Deli Jovan“, obavljajući sama sve poslopve u smeni.

Ono što je zajedničko ovim dvema „kapetanicama“ osim čina jeste i da im je ljubav prema brodovima donela i životne saputnike. Naime, Dušanka se udala za svog srednjoškolskog druga a Olga za kolegu kapetana.

Ovo pokazuje da naš Dunav, osim što odvaja našu levu obalu od centra grada, on nas spaja sa zapadnom i istočnom Evropom i isto tako na njemu plovi bezbroj lepih, nečijih čak i životnih priča, koje čekaju da budu ispričane.