Ovaj osmeh momka u sredini vredi bogatstvo!

Ovo je jedna predivna i veoma dirljiva priča koji je sa nama podelila nastavnica Milka Đoković a mi želimo da je podelimo sa vama.

Nena Lovre zove telefonom pre pet dana i izgovara hiljadu reči u minuti. Od svega izgovorenog ukapiram samo ‘teška bolest’, ‘dečak’, ‘Andrejić’, ‘akcija’.
Hoćeš?
Hoću.

I krene spontano. Šta imamo i šta nam treba? Imamo volju, imamo prostor, imamo Zoru. Tražimo ljude koji misle kao nas tri. Parkiramo emocije, uključujemo racio i start!

Tuče nas svakodnevica (Tanji stigao brutalan račun za telefon, meni preko noći bojler napravio nepogodu u kupatilu, Emina odlaže svoje privatne obaveze, u toku je i prezentacija izdavača – treba i tamo stići, neko ne da svoj petak posle 13 h 🙁 ) i mi joj odolevamo.

Konačno petak!

Pred polazak poludeo SNEG! Zastoj u gradu. Sudar na mostu. Da li je bezbedno?

Obećavam roditeljima da jeste a znam da rizikujem.

Bojana Radović kaže da imaju auto sa sedam sedišta (Prebrojavam. Nije mi jasno… 🙂 ) i da će nas voziti njena mama ili tata. Sjajno!

Dolazi mama po nas, krećemo raspoloženi (krijemo strah od nevremena i koliko će ono uticati na dolazak publike), Nena i Zora su na nekoj autobuskoj stanici – nema prevoza a ni taksija.
Ilustracija

Skupljamo ih zavejane… U autu nas je sada, hm, šestoro dece i nas četvoro odraslih… Počinje, traje i završava se…

Ovo je zakasnela reakcija onih ‘parkiranih emocija’ sa početka, koja mi je otvorila oči jutros u 4h.

Veliki ljudi su bili sinoć na sceni Ustanove kulture Palilula. Dobri i humani (Simeunovići, Škero, Glavnik, Šaban, Radović, Josić, Danijela Stevanović Ex-Knežević, Radio ‘Slovo ljubve’ i ostali) su bili u publici.

Oni koji nisu bili ni na jednom od ova dva mesta, a mogli su, propustili su momenat u kome je jedan Strahinja spojio pet osnovnih škola i jednu srednju, momenat kada dostojanstvo guši patetiku, zlurade komentare i strah od neuspeha.

AKO SE STRAHINJA NE BOJI, NA TAJ LUKSUZ NEMAMO PRAVO NI MI!