Moj prijatelju, volim što si tu…

Znam da bi ovaj tekst bio mnogo interesantniji kada bi u naslovu stajalo „Kad te prijatelj razočara”, ali dragi moji ne i ovog puta. Ideja mi je da izrazim svoju veliku sreću time što znam da imati prave ljude pokraj sebe znači pravu pravcatu sreću danas. Jer nema mnogo ljudi koje možemo zvati bliskim prijateljima i valjda je to normalno.

Ali važno je da one koje imamo smatramo potpuno svojima, možemo im reći sve, osloniti se, znati da su oni tu za nas u bilo kojoj situaciji, da pomognu, da čuju, da razumeju i bez reči, da dele sa nama… Priroda prijateljstva zavisi u dužine istog kao i toga šta smo sve prošli zajezdno. Kao i sa svakim ozbiljnim odnosom u životu, godine dodaju izvesnu odgovornost prijateljstvu. Malo nas je svesno ovoga.

Neki prijatelji imaju snagu da nam potpuno promene pogled na svet. Znate, to su oni koji na većinu stvari oko nas gledaju veselim očima, potpuno pozitivno pristupaju svemu što nam se dešava u životu, na poslu, kod kuće, sa drugim prijateljima. To su oni koji nas motivišu da idemo napred, da možemo sve, da sve bude lakše. Neki se ne zadrže dugo u našem životu, dok se drugi neočekivano vrate.

Često je suština potpune bliskosti ono prećutno razumevanje. Jedna od istina koju samo najbolji prijatelji mogu da prepoznaju i da nam kažu, jeste da smo ponekad jednostavno nesnosni, da smo se promenili u lošem smislu, da je potrebno da se malo saberemo… Od pravih prijatelja ovakve kritike prihvatamo ( ili bismo barem trebali) kao dobronamerne, iskrene savete.

Istina o prijateljstvu je da se bez njega ne može živeti. Čovek nije spreman za potpunu izolaciju. I zato pravi prijatelj bi uvek trebao da bude tu, uz nas, da nas uteši i sasluša. Prijatelj je taj koji ume da sluša kada nam je teško, ume da uteši kad niko za nas tad nije tu, ume da se smeje zajedno sa nama, ume da plače, ume da bude srećan uz i za nas…takav prijatelj je pravi prijatelj. Znamo da postoje ljudi u našim životima, iako baš retki, koji mogu držati našu ruku a doticati srce. Jer pravi prijatelj uvek zna. Svako vidi kako izgledamo, ali samo pravi prijatelji znaju ko smo mi i kako se osećamo.

Istina je da ne cenimo ono što imamo sve dok to ne izgubimo. Tako je i sa prijateljstvom, treba ga ceniti i poštovati dok ga još imamo..U životu se često susrećemo sa teškim situacijama koje ne možemo da prevaziđemo sami Ili će to biti mnogo lakše, jednostavnije uz naše prijatelje. Potrebni su nam takvi ljudi koji će sa nama deliti dobro i zlo, neko ko će ostati sa nama zbog nas samih, a ne zbog sebe.

Mnogi ljudi prođu kroz naš život. Zavaravaju nas da su oni pravi prijatelji, ali čim se pojavi najmanji problem oni se povlače.

Najčešće tek tad vidimo da samo pravi prijatelji ostaju uz tebe. Uvek.

Svi misle da znaju šta to znači, i misle da imaju prave prijatelje pored sebe. Ali pravi prijatelj se u nevolji poznaje i tek kada se nađemo u nekom škripcu, shvatamo ko nam je pravi prijatelj. Pa opet ko su zapravo prijatelji? Postoji bezbroj odgovora na ovo naizgled jednostavno pitanje. Jedni tvrde da pravi prijatelji zapravo ne postoje i da će vam svako kad-tad okrenuti leđa, a drugi opet veruju da postoji pravo prijateljstvo i ljudi koji su spremni da vam pomognu i u dobru i u zlu. Prijateljstvo je vredno velikih odricanja i žrtvi. U njemu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogućoj meri. Mada pravo prijateljstvo neće prestati tako lako, jer pravi prijatelji su spremni da za vas učine sve, da vam daju snagu i podršku, u prijateljstvo ipak treba ulagati kako bi ono opstalo.

Sa druge strane postoje i neki ljudi koji nisu vredni naše pažnje (pisala sam već o njima, tu su samo da nam crpe pozitivnu energiju). Oni će želeti da budu tu sve dok nas koriste ( za savete, korišćenje slobodnog vremena, provod ili bilo koji drugi razlog) i koji će se praviti da su nam prijatelji samo da bi nešto dobili od nas. Oni koji gaze preko nas kao preko praznog papira, svesno ili ne. A nisu ni pročitali da je na papiru napisano, “Pazi! Osetljivo!“. To nije prijateljstvo. To nisu pravi ljudi.

Na kraju ipak nećemo pamtiti reči naših neprijatelja, već ćutanja naših prijatelja.