Aleksandra A.
U časovima jutarnje dokolice, dok sunčani zraci golicaju moje uspavano lice, udahnem duboko vazduh beogradskog jutra i pomislih, život je lep! Lepo je disati, osetiti svežinu jutra, nasmejati se cvrkutu ptica, biti srećni što ste ovo jutro dočekali otvorenih očiju i ustreptalog srca. Da, ja mogu pokrenuti svet samo dok osmeh krasi moje lice a obećavam da će uvek biti tu čak i kad ne vidite njegovu svetlost.
Svako jutro nosi sa sobom novu nadu, novo sutra pa se pitam zašto je generalno zavladala epidemija nezadovoljstva među ljudima. Nezadovoljni smo poslom, nekulturom, nedostatkom morala, vandalizmom, kilažom i izlgledom….Ali što ne pokušamo da svet sagledamo ružićastim naočarima i svoju pažnju poklonimo ljudima koje volimo, leptiru koji nam sleti na dlan, novom danu. Lepo kaže Meša Selimović „Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.“ Zato pazite da ne postanete zver od kojih će ljudi bežati samo zato što ste negativni i svoju nervozu i nezadovoljstvo prenosite kao epidemiju.
Slažem se nije lako biti zadovoljan u našoj zemlji, Srbiji. Ali ja hoću da uživam, ne zanima me kriza u svetu, rebalans proračuna, novi porezi, pobeda Đokovića..Čak i kad stanem ispred ogledala, teško je izustiti „To je to. Sve je u najboljem redu“ a onda me zagolica avanturističko pozitivna strana moje prirode i počnem se smejati. Dok se smejem ja obožavam sebe a kad se kao malo dete zacenim, znam da me i vi volite.
Da li je kukanje IN?
Naučnici smatraju da postoje dve vrste nezadovoljstva– nezadovoljstvo koje podstiče na rad i nezadovoljstvo koje čoveka dovodi u očaj. Ovi prvi napokon dobijaju ono što žele, dok ovi drugi gube i ono što već imaju. Za ove prve uspeh je jedini lek, a za ove druge leka nema ili ga imaginarno pronalaze u kukanju. Kukanje dovodi do nezadovoljstva, đžangrizavosti, negativnog komentarisanja drugih ljudi. To su ona vrsta ljudi koji čak u prelepoj komšijinoj bašti punoj lepote i života ipak nađu uveli cvet.
Elem, uživajući u popodnevnom suncu jedne beogradske bašte sveopšti mir mi prekine kukanje ljudi. Generalno ljudi se žale, kukaju na finansije, na posao, na ljubavnog partnera kao i nemogućnost pronalaska istog. Svi kukaju, pa se osetih demode.
Neobaveštena o poslednjoj modi za poneti, zapitah se „Da li je kukanje paravan oportunizma, nereda u glavi, lenjosti?“ Nije mi sasvim jasno da cela nacija kuka a minimalni broj ljudi kreiraju strategiju radi postizanja cilja zadovoljstva i poboljšanja stvarnosti. Ukoliko nemate dečka (što je najvažniji cilj beogradskih dama), nemate zmijsko telo, crnu kosu, finansijsku sigurnost, kriv je Bog što vam je podario takvu sudbinu. Ako Bog nije odgovoran onda jesu druge nacije. Ako nemamo posao, naš fudbalski tim nema pojma o fudbalu, plaćamo skupe račune, sve nacije su se urotile protiv nas, kriva je Evropa.
I tako kukanje postade moda za poneti. Možete je čutu svuda, predstavlja izduvni ventil mnogih ljudi kao lečenje životnih frustracija. Ali pored toga predstavlja i epidemij jer se njenim pojavljivanjem „pelcuje“ i druga osoba slušajući žalopojke ljudi.
No, nedozvoljavajući epidemiji da obuzme moje telo, ustajem i odlazim i bivam heroj sopstvenog dana. Koračam osmehom i mišlju o Miroslavu Antiću i njegovom citatu:
Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare… I kukaju… Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu…da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari… A ima ih. Verujte”
