Marija K.
Generalni štrajk u koji su pre tačno dve decenije stupili radnici GSP „Beograd“, za sva vremena je promenio sliku javnog gradskog prevoza.
Tog 12. januara 1998. na ulice nije izašlo nijedno vozilo GSP-a. Beograđani su se gotovo tukli za mesto u linijskom taksiju, vozili se kombijima, pešačili, putovali biciklima i vespama…
Privatnici su radili i pre štrajka, ali za svega nekoliko dana njihov broj je upetostručen. Ko god je imao autobus i saobraćajnu dozvolu za jedan minut mogao je da dobije odobrenje da vozi po gradu, a autobusi su pristizali iz cele Srbije. Dabldekeri kojima su se Beograđani prethodnog leta vozili na more odjednom su se klackali na šesnaestici, devedesetpetici…
Najveći štrajk u istoriji GSP
„Na beogradskim ulicama tokom jučerašnjeg dana nije saobraćalo nijedno vozilo GSP-a. Prvi put u 106 godina, koliko postoji ovo komunalno preduzeće, svi radnici i sindikati stupili su u generalni štrajk“, pisao je „Blic“ 13. januara 1998. godine.
„Luksuz“ sa policijom i vojskom
Prvog dana štrajka vojska i policija nisu pristale da se uključe u gradski prevoz. Kasnije su ipak ustupili svoje autobuse. Vožnja je bila nesvakidašnja, a Beograđani srećni što ima ko da ih preveze.
Tapacirana sedišta, muzika sa radija, raspoloženi vozač i suvozač (obavezan iako je prevoz besplatan) odavali su utisak turističke vožnje, ali samo nakratko – od stanice do stanice.
Nedelju dana borbe
Sedam dana trajao je „rat“ između sindikalaca GSP-a i gradske vlade – vozači nisu hteli da obustave štrajk do rešenja problema, a nadležni nisu hteli da pregovaraju dok su autobusi u garažama.
Uvođenje linijskih taksija, kojih je bilo oko 1.300, privatnih autobusa, pa čak i angažovanje vojnih i policijskih vozila bila je mala pobeda tadašnje gradske vlade. Uspeli su da premoste katastrofu, a radnicima GSP-a zapretili su stečajem.
Generalni štrajk obustavljen je posle nedelju dana, ali privatnici su ostali glavna alternativa posustalom GSP-u.
