Jel nas donela roda ili smo rasli u kupusu?

Ah… Detinjstvo… Divno, bezbrižno vreme, definitivno neponovljivo. Budućnost pripada onima koji se najduže i najdalje sećaju svoje prošlosti, a moje detinjstvo je trenutno moja jedina prošlost i sećam ga se sa nostalgičnim osmehom na licu.

No, već danima se pitam kako da napišem ovu temu i šta je to tako čudno u današnjem odrastanju dece, u dobu zvanom detinjstvo. Revoltirana nesposobnošću današnjih generacija da se igraju kao mali a ne veliki čovečuljci, uzimam skriveni lastiš i već objašnjavam pravila igre. Jedna devojčica me je pomno slušala, iskreno morala je jer sam joj tetka. Druga je rekla da smaram, treća „Idem ja, počeo je Sulejman!“, a poslednja „Odoh ja na face!“. Ostavljena sa sve lastišom u rukama shvatih da smo mi kao deca imali manje izbora nego oni danas ali mi se čini da smo bili srećniji.

Zašto je naše „nekad“ uvek obojeno osmehom, skromnošću a njihovo „sada“ užurbano, hladno, nedetinjasto, okrenuto novcu?

Svi smo mi bili deca, vodili sopstvene bitke, osećali kraj sveta kad izgubimo metalofon, kliker ili zbog saznanja da nismo pozvani na rođendan druga. Isto tako smo se radovali sitnicama: sličicama životinjskog carstva, sličicama Kasandre i Ljovisne, međusobnom druženju. Oh, da! Mi smo se itekako družili. Faca u društvu je bio onaj ko ima najlepšu kolekciju klikera, ne kola već BMX biciklu, ne lepotu nebesku već hrabrost da se popne na drvo i ubere zelenu šljivu. Morate priznati, svi smo mi jeli zelene šljive kako bi dobili temperaturu i izbegli školski dan.

Čudesno je iz današnje perspektive, da je naša najveća mržnja bila usmerena ka boraniji i kelju, a voleli smo Rumenka, Šok žvake… Samim tim, nikom nije padalo na pamet da vrišti ispred izloga i valja se pola sata, da bi mu se kupila neka igračka. Mi nismo imali igračke ali smo imali pune ruke sreće, radosti i spremnost da taj dar podelimo sa svima.

Sećate li se žandara i lopova, žmurke, ratova, šuge? Vijatanje, trčanje, lomatanje, skrivanje i nema „koka čuva jaja“, dan prođe kao od šale. Gunđajući krećemo kući gde uz šolju čaja i Diznijevih crtaća tonemo u san željno iščekivajući novo sutra. Jednostavno, bili smo stalno u pokretu i prijateljstva su tada bila mnogo temeljnija i sadržajnija od onih kakva današnja deca grade.

Naše ljuljaške bile su obojene sjajnim bojama na bazi olova. Kada smo vozili bicikle, nismo imali ni kacigu, ni štitnike za laktove ili kolena. Padali smo, ranjavali se, lomili kosti, gubili zube, ali nikad nije bilo tužbi za ove incidente. Niko nije bio kriv, samo mi. Pila se voda sa česme u dvorištu ili gde god bi je našli. Nisu postojale flaše sa vodom za piće. Jednu Coca-Colu delili smo svi, kada smo imali para da je kupimo. To je bila staklena flaša od litre iz koje smo svi zajedno pili i niko nije umro od toga. Nismo imali play station-e, mp3-e, 99 kanala na kablovskoj, kućni bioskop, kompijutere, internet itd. Umesto toga imali smo prave prijatelje. Igralo se klikera, žmurke, lastiša, partizana i nemaca, fudbala, vijače, između dve vatre, školica… Imali smo slobodu uspeha i neuspeha. Odgovornost. Naučili smo da biramo!

Ali, kakve će slike detinjstva nositi sa sobom današnja deca, ko su njihovi junaci, fascinacije, očekivanja, perspektive? Kakvi su izazovi sa kojima se sreću danas?

Kako se menjaju stilovi života odraslima, tako se menjaju i deci. Nove tehnologije su deo objašnjenja zbog čega današnja deca odrastaju na potpuno drugačiji način od svojih roditelja. Sve to ima svoje pozitivne i negativne strane. Detinjstvo vremenski ne može da se skrati jer ima svoje trajanje, ali detinjstvo ima novu dimenziju.

Danas su stvari bitno drugačije. Komunicira se mobilnim telefonima, prijatelji vaše dece ne zovu vas da vas pitaju da li vaše dete sme da izađe napolje, druženje i igranje najčešće se dešava preko Fejsbuka i drugih socijalnih mreža. Neke stvari ostaju iste.

S druge strane, većina vrtića u gradu je „prelepljena” oglasima raznih školica u kojima se mališani obučavaju osnovama tenisa, gimnastike, karatea, plesa, stranih jezika, klavira, kompjutera i glume i koji mnoge mame i tate stavljaju pred dilemu – da li treba brižljivo da isplaniraju svako slobodno popodne svog čeda.

A na pitanje „Da li je detinjstvo oblikovano ’edukativnim’ igricama i ’školicama’ kvalitetnije od detinjstva kroz koje lete lopte i u kome se lutkama kuva ručak? Mnogi roditelji smatraju da deca koja su tek propričala sopstveni jezik treba da počnu da kotrljaju francusko „r” i uče jezik Šekspira, Getea ili Dostojevskog. Naravno, treba ali u određenim nedetinjastim godinama. Deca tako brzo porastu, a onda utvrdite da živite sa nekim mladim ljudima koje ni ne poznajete, jer ste bili gluvi i slepi dok su vam se obraćala dok su emotivno bila vezana za vas. Ostanite po malo dete da možete da pratite svoju decu.

Nije sve u životu koliko dete instrumenata svira, kojim sportovima se bavi, a jezik će naučiti, jer mora, visiće na internetu. Treba imati meru u svim stvarima. Mislim da samo na taj način možete imati zdravu, pametnu i veselu decu.. Borba za detinjstvo deteta je borba za njegovu budućnost.

Dakle, razlike između našeg i njihovog su velike, ali one vrednosti koje su od suštinske važnosti za decu ostaju uvek iste. Odrasli, kao pravi „vlasnici detinjstva”, moraju da se potrude da sačuvaju te „dragocenosti”: drvo za penjanje, livadu za trčanje, jezero za plivanje, pticu za cvrkutanje, tavan za istraživanje… Loptu kao najdražu igračku, priču pred spavanje kao najbolju zabavu, uspavanku kao najlepšu pesmu… Sve to olakšava detinjstvo koje je oduvek bilo teško, a sada je još teže… Zato roditelj treba da služi za igranje, učitelj za divljenje, a prijatelj za šaputanje tajne na uvo..

No, moje detinjstvo je ostalo skriveno u osmehu leta, u glasu proleća i jeseni u huku hladne, studene zime. Ostalo u kesi punoj klikera, ogrebanom Bemixu bez kočnica, belom dugačkom lastišu, monopolu, riziku… Iako sam odrasla i koračam putem koji sam sama odabrala, u duši sam ostala dete koje se rado seća detinjstva zašećerenog šoljom toplog mleka i bakinog krila.