Fenomen komšije sakupljača i na Levoj Obali

Prolazeći naseljima Leve Obale, ako se nađete na pravom mestu, sigurno ćete primetiti ovaj fenomen. Dvorište prepuno raznih potrebnih i nepotrebnih stvari, starih, pokupljenih po ulici, otpadima, smetlištima. Komšija sakupljač doneo ih je kod sebe da ih sačuva i verovatno nikada ne upotrebi.

Ne! Nisu to ljudi koji se bave reciklažom i od toga preživljavaju. Ovo su sakupljači, posebna vrsta kolekcionara, kojima je sve potrebno. 

U jednom od ovih komšijskih dvorišta, viđena je čak i koza, obučena u stari pleteni džemper i to baš ispred svoje lične kućice za pse.  „Sakupljači“ gomilaju bilo šta, od sitnica do gitara, ali najčešće vole papir, pa su novine na vrhu lestvice. Drugi te „kolekcije“ obično smatraju beskorisnim ili bezvrednim.

U pitanju je psihološki poremećaj poznatiji kao Diogenov Sindrom.

„To su osobe kojima nered postaje središte života“, objasnio je Alfred Pritz, stručnjak za poremećaj sakupljanja. „Glavni problem je u tome što takvi ljudi ništa ne mogu baciti“, kaže Pritz.  „Terapija, nažalost, često nije uspešna jer sakupljanje stvari pruža zadovoljstvo. Gomilanje se može pretvoriti u zavisnost, pa se događa da nakon raščišćavanja sakupljač jednostavno počne sve iznova“, rekao je Pritz. 

Situacija je posebno teška za porodicu sakupljača, ali i ljude koji žive u njihovom okruženju. A kada gomilanje otpada preraste dvorište, to i komšije dovodi u neprijatnu situaciju.

Šta se dešava kada komšije više ne mogu da podnesu otpad, pacove, zmije i sve drugo što se u ovakvim dvorištima skuplja? Pokazalo se da u našim lokalnim slučajevima rešenja jednostavno NEMA.

Komšije su ove slučajeve u više navrata prijavljivale komunalnoj inspekciji. Inspektori su izlazili na teren, pisali prijave i zapisnike, obaveštavali su druge institucije. Otpad je odnošen, ali samo kada se nalazi izvan privatnog poseda sakupljača. 

Država ne može da primora sakupljača da se reši svog sakupljenog otpada, jer je sve to smešteno na privatan posed i pred zakonom, taj otpad je njihova lična svojina. Ne postoji institucija koja ima ovlašćenja da reši ovakvu situaciju, bez obzira što su u pitanju ljudi kojima je potrebna psihološka pomoć i podrška.

Komšije ovih ljudi nemaju rešenje. Primorani su da tolerišu sakupljače. Čak i ako bi želeli da se odsele, to je nemoguće, jer kako prodati svoj posed ako se nalazi pored neuglednog otpada.

Da bi se našlo rešenje za sindrom komšije sakupljača, potrebno je promeniti veliki broj zakona i propisa. Država bi morala da uključi i druge stručne i medicinske službe u rešavanje ovog problema, ali i porodicu sakupljača kako bi olakšala pristup psihološkoj podršci.