Beseda Svetog vladike Nikolaja održana na 550. Vidovdan u manastiru Ravanica 1939. - www.lobi-info.rs

Leva Obala Beograda Info – LOBI kao HOBI

Odlomak besede Svetog Vladike Nikolaja održane na 550. Vidovdan u manastiru Ravanica 1939. godine

Beseda Svetog vladike Nikolaja održana na 550. Vidovdan u manastiru Ravanica 1939.

u Kultura od
Cicak – Sve za skolu

Duša moja ispunjena je velikim uzbuđenjem na ovome mestu i u ovaj dan kada izlazim pred vas da iskažem ono što se rečima iskazati ne može.

Kad me je kao dete vodila moja majka crkvi, pa kad bi se s brda ugledala crkva, opominjala me majka da ćutim: „Pred svetinjom treba ćutati!“ A ova carska crkva i ovaj veliki dan tako su uzvišene svetinje pred licem Boga i naroda, da je zaista pobožno ćutanje veća uteha duši od svake reči. No, pozvat da govorim, i ne smejući izneveriti vaše očekivanje, ja se molim Bogu da moj govor bude koliko-toliko na utehu i radost svima koji me slušate.

Iz bogate riznice predmeta, što nam današnji dan pruža, ja sam izabrao jedan sasvim običan predmet, jednu sasvim prostu temu koja glasi Čiji si ti, mali? Čiji si ti, mali? To pitanje postavljali su nam često ljudi kad smo deca bili. I ko od nas nije osetio dosadu od često ponavljanog pitanja Čiji si ti, mali? Naročito kad smo deklamovali na Savindan ili kad smo dobijali nagrade na Vidovdan, pitanje se ponavljalo i ponavljalo – Čiji si ti, mali?

Ovo pitanje postavljeno je i celoj naciji našoj. U prošlom sedmogodišnjem ratu, kada je srpski narod prolazio kroz tunele mraka od nepravde i stradanja i kada je srpska vojska zadivljavala svet svojim pobedama i žrtvama, pitao se sav svet Ko je taj mali narod? Ko su mu preci? Kakvog je porekla? Kakva mu je istorija? Jednom rečju – Čiji si ti, mali narode srpski?

I mi smo odgovarali kako smo umeli. Pričali smo istoriju svoju, pevali pesme o svecima i herojima svojim, iznosili mudrost naroda svoga. Mi smo bili otkriće, kao neka nova ruda, za velike i male narode sveta. Veliki engleski narod toliko je bio zadivljen, da je nekoliko godina svečano proslavljan Vidovdan po svim školama engleskim a srpska narodna himna pevana po svim hramovima njihovim. Neizmernu blagodarnost dugujemo mi velikom engleskom narodu i za to kao i za velikodušnu pomoć u svima pravcima u onim teškim godinama kada smo bili napadnuti od nekoliko Golijata istovremeno.

No, na ovome mestu i u ovaj dan mi nećemo odgovarati strancima, čiji smo mi, nego sami sebi i za sebe. Da bismo sebe bolje upoznali i kroz to poznanje razvedrili se i ohrabrili, osnažili i složili. Da bi pronašli istorijski, nepogrešivi metar, kojim ćemo sebe meriti i znati kakvi smo i koliki smo u sravnjenju sa ocima našim.

Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo deca Božja. I ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da bude glavni nosilac Hrišćanstva u svetu. Mi smo članovi velike porodice slovenske, koja je kroz mnoge vekove burno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena druge rase i druge vere ne bi uznemiravali krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju. Mi smo narod kršteni, narod hristonosni. I tako, mi smo po krvi arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu Hrišćani.

Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo deca Božja i potomci onih težaka i stočara, koji se zajedno sa svojom braćom Hrvatima, Bugarima i Slovencima doseliše iz daleka sveta na ovo Balkansko poluostrvo, ozareno filosofijom i poezijom jelinskom i proslavljeno junaštvom jelinskim. Doseliše se s namerom da na njemu ugodnije žive ne znajući kaku im je ulogu sudba predodredila; ne znajući da ih je sudba postavila za čuvare najopasnijeg druma i za stražare najsudbonosnije kapije. Potomci smo njihovi po svemu pa i po zanimanju. Jer i mi u dvadesetom veku evo smo u glavnom težaci i stočari.

Čiji si ti, maleni narode srpski?

Mi smo deca Hristova i duhovni potomci svetoga Save Nemanjića, onoga nesravnjivog muža, koji za svoj narod učini sve, sve; ne što jedan veliki čovek može učiniti nego što ni legioni velikih ljudi u drugim narodima nisu umeli ni mogli učiniti. Nekoliko stoleća našeg županskog vremena provedeno je u kolebanju između crkvene vlasti vizantijske i crkvene vlasti rimske. Svaki župan srpski cenio je i merio, da li je bolje da svoj narod pokori vlasti vizantijskoj ili rimskoj. Sveti Sava je izumeo treću vlast, ni vizantijsku ni rimsku. To je vlast slobodne nacionalne crkve. Ta treća vlast, koja nije tuđinska ni internacionalna, presekla je vekovno kolebanje naših župana između Vizantije i Rima, i trasirala je jedan savršeni istorijski put kojim Srbi i danas hode. Ako Srbi brojno ne spadaju u velike narode, njihov život i njihova istorija predstavljaju jedno filigran delo od neiskazane harmonije i krasote. Za to imamo da blagodarimo svome duhovnom rodonačelniku i ocu svetitelju Savi, koji nije dozvolio da ni strani knjaz ni strani papaz upravlja životnom sudbom srpskog naroda, nego je ustanovio treću vlast – nacionalnu, i za državu i za crkvu.

  Srećna slava svima koji danas slave Svetog Nikolu

Čiji si ti, maleni srpski narode?

Mi smo potomci svetih duhovnika i svetih kraljeva zadužbinara i svečara iz svete loze Nemanjića. I najsilniji vladari naši kao i ubogi pustinjaci i bogomoljci nazivahu sebe slugama Gospodnjim i poimahu mirno vreme kao službu Bogu a rat kao žrtvu Bogu. Otuda zadužbinarstvo njihovo; otuda i svečarstvo. Svojim divotnim zadužbinama okitiše oni i osveštaše svu zemlju svoju, a proslavljanjem krsnih svetitelja proslaviše nebesnoga Oca i Tvorca tih svetitelja. Kako drugi vladari naši, tako i slavni Lazar Kosovski, zadužbinar ove crkve Ravanice, današnje naše domaćice i slavljenice, koja nas je svojim svetim magnetizmom k sebi privukla sa svih strana.

I još jednom da odgovorim na pitanje: čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo potomci Kosovskih junaka koji se žrtvovaše za krst časni i slobodu zlatnu; samonikle i bujne grane narodnog drveta koje na Kosovu bi skresano do stabla, i stablo srubljeno do blizu korena. Ne usahnu to drvo, jer ga krv krsnih mučenika oživotvori. Ne osuši se srubljeno stablo, jer carstvo nebesno, koje vitezi krsta izabraše, dade mu snagu da ozeleni i pusti grane
I poslednji put da odgovorimo na pitanje. Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo telo od tela, i kost od kosti, i duh od duha onoga naroda, koji je posle Kosova živeo na svom ognjištu bez slobode, u svojoj zemlji pod tuđinom, bez zemaljskog carstva i bez zemaljskog sjaja; onoga naroda koji je putovao kroz pustinju ropstva bez svoga Mojseja, no sa nadom nesalomljivom da će mu Bog otaca njegovih, Bog Nemanjin i Savin, Bog Stevanov i Milutinov, Bog Lazarev i Milošev, opet darovati zemlju obećanu. Ti seljački preci naši, preodeveni iz vezenih dolama u kudelju i sukno, s uzdahom su gledali Kosovo ne kao u dolinu nego kao u planinu. Sa te planine narod je očekivao potoke bistre vode, da mu opere rane i suze; da mu zapoji duh i dušu; da ga nadahne nebesnim nadahnućem, te da bi se održao i sve izdržao.

I zaista narod se održao i sve izdržao, blagodareći Kosovu i crkvi. Crkva mu je bila tumač Kosova, a Kosovo tumač svega što se dogodilo pre i posle propasti zemaljskog carstva srpskog. Pomoću ta dva verna tumača, narod je shvatio suštinu slobode. Shvatio je, da je sloboda dar Božji; da je svetinja, i da je nerazdvojna od časnoga krsta. Ko se ogreši o časni krst, ogrešio se o slobodu, i obratno, ko se ogreši o slobodu, ogrešio se i o časni krst. Sloboda je svetinja, otuda i naziv: sveta sloboda. Kao čisto platno daje se sloboda ljudima; kad je ljudi uprljaju, moraju je prati suzama i krvlju. Ili čista sloboda, ili nikakva. Ili sveta sloboda, ili nikakva. Ili zlatna sloboda, nerazdvojna od časnoga krsta, ili nikakva. U dubokom pokajanju narod je vekovima prao uprljanu slobodu pokajničkim suzama i mučeničkom krvlju. I kad ju je oprao, onda mu se ona ponovo dala.

  Istorijat Srpske nove godine

Mi smo potomci tih pokajnika, od kojih se rodiše ustanici; potomci smo tih ustanika, od kojih se rodi drugi i treći pojas ustanika, dok i mi najzad ne stigosmo na pozornicu života, da završimo delo ustaničko i da sagledamo u naše dane lepo lice slobode na celoj zemlji jugoslovenskoj.
Eto nam odgovora na pitanje, čiji smo mi.

Ako je ceniti po duhovnoj i moralnoj aristokratiji predaka, onda mi spadamo u narode najbogatije takvom aristokratijom. Ako se iko u svetu može ponositi velikim karakterima, svetim dušama, slavnim vitezima i mnogobrojnim mučenicima za krst i slobodu, to mi možemo. No ponositi se svojim velikim precima a biti manji i gori od njih, izaziva prezrenje a ne divljenje. Veličati se osloboditeljima a prljati slobodu, kupljenu krvlju njihovom, nedosledno je i smešno; ne, nego i više – kažnjivo kao zločin.

Evo najstrašnijeg dana i najpodesnijeg mesta, gde moramo dati zavet, da ćemo svetu slobodu sveto držati. Na Vidovdan, pred Ravanicom!

Poznata je celom svetu slabost svih Slovena, da svoju slobodu pomračuju neslogom. Pod takvim pomračenjem sunca slobode živimo i mi Južni Sloveni. Dokle ćemo tako?

Dokle ćemo davati materijala onima koji preziru Slovene kao niži soj ljudski da nas još više preziru? Dokle će zujati po svetu rđav glas, da Sloveni nisu dorasli za slobodu; da su dobre sluge a rđavi gospodari? O, neka bi nam dao Bog da budemo dobre sluge, ali sluge jedan drugom iz ljubavi, sluge svome narodu u slobodnoj narodnoj državi. I sin božji nije došao, kako reče, da gospodari, nego da služi. Neka nam pak ne da Bog da budemo ni dobri ni rđavi gospodari nad drugim narodima, na tuđim ognjištima. U pretke naše mi ne ubrajamo ni jednoga sultana, ni jednoga kesara. Bolje da nam vladari budu naši seljački kneževi i kraljevi, nego sultani i kesari. No, ako se mi detinjasto igramo slobodom, može opet neki sultan ili kesar da se pojavi i pobode svoj žezal u naše tle. Nije li bolje da predstavljamo malu ali slobodnu celinu, nego da postanemo deo tuđe imperije? Nije li bolje s bratom Hrvatom živeti u svojoj skromnoj kući, nego u palati tuđinskoj?

Pomislite šta bi činili oni mladi ratnici kralja Petra i kralja Aleksandra, da su 1918 godine, boreći se na snežnim planinama makedonskim, mogli prozreti i videti ono što će se dešavati u Jugoslaviji posle dvadeset godina? Da su, recimo, mogli videti na nekom filmu neslogu između Srba i Srba, između Hrvata i Hrvata, između Srba i Hrvata? Šta bi oni činili? Klonule bi im muške ruke, ispustili bi mačeve iz ruku, i mi danas bili svi složni – robovi. Dokle ćemo mi kao slobodni ljudi prezirati slogu, tu divnu vrlinu robova, kojoj dugujemo slobodu svoju?

Dokle će brat brata stavljati pod znak pitanja i nazivati jedan drugog pitanjem? Dokle će se kao lažan novac prosipati reči o hrvatskom pitanju, o muslimanskom pitanju, o srpskom pitanju? Ono što je pitanje ili pod pitanjem, narod shvata kao nešto sumnjivo i nestvarno. Međutim i Hrvati i Srbi svakako su stvarnost a ne pitanje.

Zar ne vidite, da stavljajući sve pod pitanje, mi dovodimo sve u pitanje? Dovodeći sve u pitanje, mi spremamo novo Kosovo, ali ne slavno Kosovo nego sramno. Na slavnom Kosovu čestiti ktitor ove svete obitelji dao je život svoj za krst časni i slobodu zlatnu. Sramno Kosovo značiće slom i propast, bez ikakvog uzvišenog gesla ili sa nekim geslom nedostojnim naše slavne istorije i našeg slavnog naroda. Da ne da Bog!

  Srećna slava svima koji danas slave Đurđevdan

Da nam da Bog više vere, poštenja i rodoljublja. Jer kad je to troje u pitanju, sve je u pitanju. Kad ova tri nevidljiva motora oslabe, cela vidljiva mašinerija ljudskog života nepravilno radi. Nesvesni izdajnici ove svete zemlje svetih otaca naših mogu biti oni ljudi koji hoće da isprave spoljašnju mašineriju našeg života, međutim preziru ona tri nevidljiva motora: veru, poštenje i rodoljublje. Možda je tako nesvesno i Vuk izdao na Kosovu. Ko je izdao? Nije izdao ni čestiti knez, ni čestiti narod. Izdao je veliki gospodin Vuk. Neka se sete ovoga i naša gospoda, srpska i hrvatska. Da na njima ne ostane narodna kletva. Blago njima pak ako u duhu naroda posluže svome narodu u ovom vremenu. Blagoslov narodni ostaće na njima i na deci njihovoj. Današnji petsto i pedeseti Vidovdan stavlja im na izbor – narodnu kletvu ili narodni blagoslov.

No odgovornost leži i na nama svima Ako svi nemamo dovoljno političke pameti, svi možemo imati dva druga moćna sredstva, a to su molitva i ljubav. Spasitelj sveta nije ni učio ljude političkoj pameti, nego molitvi i ljubavi. Ako se politička pamet dade brzo iscrpeti, molitva i ljubav neiscrpne su: molitva koja brda pokreće i baca u more, i ljubav koja smrt pobeđuje i mrtve vaskrsava. Molitvom ćemo baciti u more brdo mržnje među braćom, a ljubavlju ćemo vaskrsnuti sve one, koje svaki dan mržnjom ubijamo. Nova politika, spasonosna po sav Božji svet, neće značiti jaču političku pamet, nego nove metode, a to su molitva i ljubav. Varaju se Sloveni, ako misle da pomognu čovečanstvu jačom političkom pameću. Njihova je misija, originalna i uzvišena, da molitvom i ljubavlju, a ne politikom, stvore i otvore novu epohu u istoriji čovečanstva.

A kad je reč o molitvi i ljubavi, onda svi mi moramo primiti odgovornost i svi se dati na posao Ne samo gospoda, nego svi. U ostalom, nismo li mi svi gospoda i gospodski sinovi? Ne izređah li ja malo čas svu onu ogromnu vojsku prave pravcate gospode Božje, čija smo deca mi?

Nisu ti gospodski preci naši mrtvi. Duše su njihove blizu nas. Ja sav treperim od osećanja da su duše sviju onih koji biše prisutni osvećenju Ravanice pre nekih 560 godina sada okupljene i pomešane s nama na ovom istom mestu. Tu je duša svetoga Lazara i slavne carice Milice. Tu je duša Miloša Obilića, Strahinjića, Jugovića, i ostalih kosovskih vitezova. Tu je duša i Rada Borovića, neimara ove svete zadužbine, i duše njegovih vernih zidara. Tu su hiljade duša onoga naroda koji se beše okupio da se zajedno sa ktitorom Bogu moli i srce veseli. Sve ove svete duše bile su pune i prepune molitve i ljubavi Neka im je slava, i hvala!

Ako ćemo da se hvalimo precima svojim, ne smemo biti manji od njih u molitvi i ljubavi – u molitvi, da bi nam Bog bio saveznik, pomoćnik i zaštitnik; i u ljubavi, da bi nam život bio radost i snaga i svetlost.

Zavetujmo se dakle na stalnu ljubav i molitvu. Da bi sa ovoga svetoga mesta svi pošli domovima svojim bolji i čistiji, svežiji i vedriji, hrabriji i snažniji. I da u domovima svojim produžimo stalnu molitvu Bogu:
Pomozi nam, Bože, Da se braća slože,
Srbi i Hrvati i Slovenci, i ostali čestiti podanici našeg mladog kralja.

A sada, kada ste se, slušajući mene, uverili da nikakva reč ljudska nije u stanju da izrazi slavu ovoga mesta i ovoga dana – Ravanice i Vidovdana – ja vas pozivam na pobožno ćutanje, na molitveno ćutanje, koje Bog čuje isto onako jasno kao i reči. Neka u dubinama našeg ćutanja treperi samo jedna misao:

Pomozi nam Bože,
Da se braća slože!

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljena.

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Poslednje iz Kultura

Idi na Vrh