Bojan K.
Kad sam prvi put stekao pravo da izađem na izbore i zaokružim listić, bio sam iskreno srećan. Verovao sam, onako mladalački i bez rezerve, da moj glas zapravo može da donese promenu. Bilo je to 2001. godine. Sama promena dogodila se godinu dana ranije, 5. oktobra 2000. godine, i to bez mog glasa na biralištu, kada je došao Zoran Đinđić. Ipak, osećaj je bio isti — kao da sam lično učestvovao. Verovao sam mu bezgranično, verovao sam u mogućnost drugačijeg društva i bio svim srcem za Đinđića.
Njegovim ubistvom 2003. godine u meni je pukla ta, da je tako nazovem, politička aorta. Moja politička opredeljenost prestala je da bude snažna, nekako je nestala vera u lidere i u stvarne promene. Naredne decenije su se pretvorile u glasačko lutanje i cinizam.
Ponekad sam birao nova lica, manjinske liste, nekad precrtavao listiće, škrabao, zaokruživao sve redom samo da ga učinim nevažećim. Kada je postalo jasno da se i ti nevažeći glasovi prelivaju vlasti, vratio sam se manjinama, tražeći način da ne učestvujem u farsi. Prošle su dvadeset i četiri godine, i gotovo celog tog perioda živeo sam u uverenju da izbora zapravo i nemamo.
Danas, po prvi put posle više od dve decenije, osećam da izbor postoji. I ma koliko mnogi tvrdili suprotno, smatram da je ovaj put izbor zapravo lak.
Istrošena lica i večiti začarani krug
Pogledajte trenutnu scenu i sve postaje jasno:
- Vlast sa mnogobrojnim aferama: Čak i da je čovek nekada gajio simpatije prema vladajućoj koaliciji, broj i težina afera koji ih prate oduzimaju svaku moralnu mogućnost da im se ponovo pruži podrška.
- Večiti koalicioni partner: Socijalisti funkcionišu kao Začin C – u sve se mešaju i uz sve pristaju. Nestali su 2000. godine, pa se vratili opet da nam kroje sudbinu, kao da nam nije bilo dosta. Da je njihov režim devedesetih valjao, ne bi zemlja bila pod sankcijama, niti bi bili bombardovani 1999. Vraćati se na to vreme nema nikakvog smisla.
- Istrošena opozicija: Na drugoj strani stoje ljudi koji su već bili na vlasti pre sadašnje garniture. Imali su svoju priliku, koju mnogi nisu osvojili, nego nasledili i ništa značajno nisu promenili. Ista lica, iste sujete, ista nemoć. Često deluje kao da im je uloga „večite opozicije“ sasvim udobna, dok ih prate sumnje da su tu samo da rasipaju glasove. Narodski rečeno: isto s*, drugo pakovanje.
Tragedija nadstrešnice: Kada sistem odbije odgovornost
Kada se u normalnoj državi dogodi katastrofa, vlada pada, a odgovorni podnose ostavke bez odlaganja. Kod nas se, nakon pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, desilo suprotno – niko nije odgovoran.
Dok u Norveškoj predsednica parlamenta podnosi ostavku čim se posumnja u pravo na službeni stan kako bi sačuvala ugled države, kod nas ni tragično izgubljeni životi pod tek rekonstruisanom nadstrešnicom nisu dovoljan razlog da iko preuzme odgovornost
Naravno nesreće se događaju svuda u svetu, juče, danas i sutra. Problem nastaje kada se tvrdi da je objekat star i zapušten, dok je istina da je tek nedavno rekonstruisan. Ako je nešto stajalo pedeset godina, a rekonstruisano je tako da se sruši i odnese živote, to nije starost – to je stručni, građevinski i moralni krah.
Još veći poraz je odsustvo elementarne ljudske i političke odgovornosti: od suza i prebacivanja krivice na televiziji da samo to nije rekonstuisano, do ciničnih izjava da je „hitna pomoć nije imala mnogo posla jer su ljudi poginuli“. To je trenutak u kome svaka politička kalkulacija prestaje da važi.
Čisto srce protiv političkih mašinerija
I tako dolazimo do studentske liste. Oni su mladi, nevini i bez afera iza sebe. Da li su bolji od svih ostalih? Ne znam. Da li mogu biti gori? Teško, jer mislim da gore od ovoga trenutno ne može.
Umesto što decenijama vode jalove bitke, opozicione stranke su morale bezuslovno da stanu iza ovih mladih ljudi. Da su imali stvaran cilj da sruše vlast, ustupili bi im prostor, kontrolore i resurse, pa makar svaka stranka donela po jedan ili dva procenta.
Studenti nemaju novac, nemaju medije, niti partijsku infrastrukturu. Imaju samo čisto srce i energiju koju brane već dve godine, zahtevajući ono najosnovnije: da odgovorni za prolivenu krv odgovaraju.
Zato verujem da izbor danas krajnje jednostavan. Posle dvadeset i četiri godine ponovo imamo za koga da glasamo bez kalkulacija i bez knedle u grlu – za one koji još uvek nisu pristali na pravila ove istrošene političke igre.
