Šta znate o Svetom Đorđu koga vernici proslavljaju danas?

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas, 6. maja ili 23. aprila po starom kalendaru proslavljaju Svetog Đorđa. Pored verskih svetkovanja, ovaj praznik odlikuje i mnogo narodnih verovanja.

Veruje se da je Sveti Đorđe, obično predstavljen kao vojvoda koji na konju, kopljem, ubija aždaju, rođen 275/280. godine u Kapadokiji u Maloj Aziji, u kući uglednog rimskog vojnog oficira.

Još kao dete, nakon očeve pogibije, sa majkom se seli u Palestinu, u kojoj stiče visoko obrazovanje. Mladi Đorđe postaje istaknut rimski vojnik, koji sa samo 20 godina od cara Dioklecijan lično dobija čin komita – vojvode. Ovo je bio najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik.

Ipak, za vreme ovog poznatog cara, 303. godine, organizovan je i progon hrišćana, deseti po redu i najveći ikada. Tada je ugledni rimski vojnik Đorđe odlučio da podeli svu svoju imovinu siromašnima i oslobodi sve svoje robove.

Rešio je da progovori protiv progona hrišćana, ušao je pred cara koji mu je podario vojnu karijeru o kojoj j mogao sanjati i priznao da je i sam hrišćanin. Time stiče sve uslove za nezapamćeno mučenje, ali i venac žrtve koji će ga svrstava među velike hrišćanske svetitelje.

Bacanje u tamnicu, sa kladama na nogama i teškim kamenom na grudima, veliki točak sa daskama prepunim eksera, udica, noževa i mačeva koji su mu stvarali rane po celom telu, poseta cara i bacanje u negašeni kreč… sve metode mučenja koje su se primenjivale u surovoj rimskoj vojsci nisu bile dovoljne da se Đorđe odrekne vere.

Posečen je 6. maja 303. godine. Sahranjen je u Lidi Palestinskoj, gde je za vreme vladavine cara Konstantina podignut hram i njemu posvećen. Za sveca je proglašen 494. godine. U srpskom narodu posvećeno mu je više od 370 crkava i manastira.

Praznik prepun narodnih običaja

Za Đurđevdan vezuje se mnogo narodnih običaja, koji korene imaju u prethrišćanskoj kulturi Balkana.

Praznik svojom kalendarskom pozicijom, kao granica između zime i leta, uključuje mnogo verovanja i običaja za zaštitu njiva i doma, zdravlje i plodnost, udaju i ženidbu…

Pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci, đurđevdanski uranak… samo su neki od običaja.

Veče uoči Đurđevdana kite se vrata vencima od svežih grančica i đurđevdanskog cveća da bi godina bila „berićetna“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Prave se i krstovi od pruća leske i stavljaju po njivama, baštama i zgradama – da bi se sačuvale od grada.

Uoči Đurđevdana domaćice u posudu s vodom stavljaju razno prolećno bilje, kao i čuvarkuću od Vaskrsa, a ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“.

Mnogi umetnici, od slikara, književnika, do skulptora bili su inspirisani likom hrišćanskog velikomučenika, a i narod je kroz mnoge pesme veličao Svetog Đorđa: „Sveti Georgije ubija zmiju halovitu“, „Sveti Georgije ubija jada nesitog“, „Čudesa svetome Gergiju“… Narodni rečnik beleži mnoge pojmove nastale od Đurđevdana.

„Đurđevo“ ili „Đurđevštak“ su sinonimi za ovaj praznik, „đurđevilo“ je jagnje koje se sprema za Đurđevdan, „đurđevača“ je kiša koja padne na Đurđevdan, „đurđevajka“ je vrsta ženske košulje, „đurđevka“ je vrsta trešnje.

Tako je Đurđevdan ostao duboko upisan u svaki deo narodnog života.