Đorđe R.
Beograd je uvek, po ekskluzivnosti kulturnih događaja, bio viša kategorija u odnosu na provinciju. Veliki budžeti, velika organizacija, bogat program, veliki broj posetilaca i velike cene karte.
Značaj i tradicija, na primer, dovode Beogradski jazz festival sa pančevačkim na razmere 1:1 i 33:20 (gledajući godine postojanja). Dakle, jednak je značaj, a u provinciji uveliko veći, pošto ljubitelji džeza ne moraju trošiti novac i kilometre do Beograda samo radi užitka.
Džez elita se sinoć, po dvadeseti put, okupila u Pančesteru (igra rečima nije slučajna), provincijskom centru industrije i kulture nadomak prestonice. Od područja naše leve obale udaljen je, kao što znate, tek nekoliko kilometara, 100 dinara i dvadesetak minuta vožnje. Naravno, i jedna neprimetna administrativna linija.
Lično iskustvo je da Pančevo nudi koloritan kulturni program, dosta prateći Beograd i činjenica je da za koncert istog izvođača koji dan za danom nastupa u ova dva grada, svi troškovi puta u Pančevo, hranu, piće i ulaznicu iznose koliko samo ulaznica u Beogradu – da ne pominjemo taksi, noćni prevoz, cirku i sl.
Nama nije bilo teško, a i služilo nam je na čast, da prihvatimo poziv PR menadžerke festivala Monike Husar Tokin i pređemo taj put, i na tome joj beskrajno zahvaljujemo.
Uzbuđen što ću imati priliku da slušam jazz u nekom drugačijem mestu, prostoru i ambijentu od onog na koji sam navikao u svom rodnom zavičaju, snagom volje da ciljem opravdam sredstva, svojski sam se potrudio da na događaj stignem u što boljem raspoloženju.
Ledenu noć u dimnome gradu zamenio je, po otvaranju vrata Kulturnog centra Pančeva, topli džez ritam koji je dopirao iz foajea. Na sceni foajea je mladi jam session kvartet brzim i veštim notama pripremao posetioce za glavni program. Drugih će se dana jam session održavati nakon zvaničnog programa, ali ovo je odlična ideja za otvaranje festivala.
Najviše sam voleo kod takvih, provincijskih džez festivala, što ideje i spontanost nadjačaju proceduralni metod organizacije festivala. Slično tako, i na Šabačkom blues & jazz festu nakon zvaničnog programa muzičari odlaze u obližnji klub i džemuju do fajronta.
Hvatala me groznica Hantera Tompsona dok sam laganim koracima prilazio biletarnici, ali sam bez po muke uspeo da se nađem u ne baš maloj, ali uglađenoj masi ljudi koja je čekala ulaz u dvoranu.
– Akreditacija na moje ime.
– Novinarska?
– Takoe.
– Prezime?
– Taj i Taj.
O ozbiljnosti organizacije najviše govore čudni trenuci sa hostom koji mi se, upozoren na veliki broj stranih gostiju, obraćao na engleskom dok nismo došli do „do you speak Serbian?“
Dvorana Kulturnog centra Pančeva je veoma slikovit prostor. Kvalitetna i prostrana bina, skupljena teatralna zavesa; iza nje, vintage industrial mančesterski zid sa pozadinskim svetlima raznih boja ostavljao je utisak njuorleanske četvrti u smogu južnoga Banata.
Nekoliko trenutaka pre 9, pred gotovo punom dvoranom Kulturnog centra, pojavio se umetnički direktor festivala Vojislav Pantić i u svom višeminutnom stand up show obraćanju podsetio na početak i prvu godinu održavanja džez festivala u Pančevu. Zatim nas je, bez pomoći beležaka ili koncepta, proveo kroz istorijat i razvoj festivala uz pominjanje nebrojeno mnogo izvođača koji su sipali tonove baš na tim daskama proteklih godina.
Na samom kraju obraćanja predstavio je program u sledeća četiri dana festivala, pomenuvši sve izvođače ponaosob i njihove ocene sa prestižnih svetskih muzičkih akademija. Naglasio je i raznolikost talasa i stilova koja će nas ove noći odvesti od modernog ka izvornom.
Sve ovo vreme je džez starac na sedištu pored mog nevoljno gunđao i suflirao umetničkom direktoru, očigledno naviknut na visoke standarde.
Nakon najave, na sceni se pojavio Tim Berne’s Snakeoil (Tim Bernovo zmijsko ulje). Ovaj avangardni i free jazz kvartet je počeo krajnje muški i opravdao svoj opis i reputaciju zerkmanovskim gruvom nakon kojeg je usledilo ultimativno freestyle improvizovanje i nadsviravanje koje se širilo na sve četiri strane, koliko ih inače i ima.
Dok sam se čudio kako tonski ekvilajzer ne prelazi visoke registre tokom ove buke, muzičari su se okrenuli ka ambijentalnom a džez starac namrgođen napustio svoje sedište i, pretpostavljam, uputio ka baru.
Bubnjar i perkusionista Čes Smit, sa ocenom 5 iz muzičkog, je ustajao sa svog seta bubnja, prelazio na udaraljke i, posebno, vibrafon čiji se zvuk odbijao o zidine dvorane kao zvonce o membranu glave. Na kraju se povukao ka pozadini i iz čučnja u stilu Jensa Lemana prepustio primat svojim kolegama.
Frontmen benda, alt saksofonista Tim Bern (5 iz muzičkog), je istovremeno bio tako prigušen da sam pomislio da mu se instrument pokvario. Ipak, demantovao me kada je iz cevi saksofona izvadio flašicu vode i zasvirao kao sirena u popodnevnom špicu.
Posle nepunih sat vremena Tim je, nemajući mnogo šta da kaže osim da su prvi put u Pančevu, na opšte oduševljenje publike najavio poslednju pesmu i upozorio posetioce da vežu pojaseve. To je i mene zagolicalo jer sam verovao da će nas brzom vožnjom za kratko vreme odvesti do kraja.
Ipak, vozilo nas je kao „BG:Voz“ preko Pančevačkog mosta, ali se naposletku ponovo pojavio umetnički direktor Pantić i najavio dvadesetominutnu puš-pauzu nakon koje će binu preuzeti Classic Quartet prekaljenog saksofoniste Džoa Lovana (5 iz muzičkog).
Moje iskustvo u snalaženju po panonskim gradovima zbijenog tipa nije donelo rezultate jer za to vreme nisam uspeo pronaći kladionicu da saznam je li Zvezda ugurala neki gol Arsenalu. Nažalost nije, ali to je neka druga priča. Morao sam se zadovoljiti ne baš svežom, ali ukusnom, bruklinskom picom.
Shvatio sam da, kao prosečni slušalac popularne muzike kojem probleme stvaraju i durske progresije, neću izdržati još tavorenja u dubini lavirinta džezerskih skala. Foaje sa svojim barom se činio mnogo privlačniji i u svoj svojoj tišini koju su uznemiravale lagane smooth jazz melodije sa ozvučenja dok se na sceni foajea nameštao poslednji bend večeri, mađarski Canarro (svi 5 iz muzičkog).
U vreme kada je Džo Lovano sa svojim kvartetom započeo svirku odlučio sam da, kao svaki iole iskusan novinar, uz neodređenu količinu alkohola i dima u drugom smeru pošaljem ključne sintagme za nacrt ove kapitalne reportaže, a potom se kroz ledenu noć dogegam na poslednji polazak autobusa za Krnjaču.
Vama ostaje da, na našu najiskreniju preporuku, izdvojite vremena i volje i uputite se do kraja vikenda u Pančevo. Tamo će vas čekati creme de la creme svetske džez scene uz virtuoznog Ambroza Akinmuzira, divu ibn dive američku Čajnu Mozes i još mnogo drugih čiji program možete pogledati ovde.
