Emancipacija žena, šta to bi?

Žene su se 1910. godine, zahvaljujući Klari Cetkin, prve priznate feministkinje koja se borila za pravo žena na slobodnu ljubav, razvod braka i abortus, izborile za svoja prava u savremenom svetu.

Međutim, sve se češće pitam da li smo mi baš razumele za šta se to borimo, koje su prednosti, a šta mane, šta ćemo dobiti a šta izgubiti svim tim ženskim pravima?

Čini mi se da ni Klara nije znala kuda to vodi, a ni mi same u ovom 21-om veku nismo sigurne šta smo to sebi izborile, a šta natovarile.. Dakle, jasno je da volimo misliti da su muškarci i žene u osnovi isti, izuzev reproduktivnih delova tela. Želimo ista prava, iste prilike, i za neke stvari, kao što je pravo glasa, žene su se decenijama borile za ravnopravnost. I izborismo se mi za mnoge ravnopravnosti.. u poslu, školovanju, odlučivanju, zarađivanju itd.. Ali, biće da smo malo preterale sa tom ravnopravnošću?

Možemo li i trebamo li biti zaista ravnopravne u svemu, ili ipak postoje samo one muške stvari koje oni znaju bolje, i trebaju ostati samo muške. Opet, ima i onih samo ženskih stvari koje trebaju ostati naše, jer samo tako mi zadržavamo našu nežniju stranu, slabiju stranu i našu ženstvenost a opet snagu da upravljamo.Koliko god želimo da muškarci i žene budu sasvim jednaki, postoje razlike koje jednostavno moramo prihvatiti.

Te razlike nikada neće nestati, te razlike nas čine suprotnim a privlačnim polovima, i te razlike čine osnov postanka i opstanka.

Celog njihovog detinjstva, roditelji uče dečake da su devojčice nežnije, slabije od njih i da ih treba poštovati, ne dirati, pomagati im u nevolji (čupkanje za kike smo videli u crtanim filmovima, stavljanje raznih vodozemaca u školske torbe, lepljenje žvaka na stolice, itd nije nešto čemu nas roditelji uče). A onda, dečaci odrastu i nađu se u tako velikim problemima za koje ih niko nije pripremio. Ako pokušaju da pomognu nekoj devojci u nevolji, odmah bivaju optuženi da ne poštuju njenu (žensku) sposobnost da se sama snađe. Ako pokušaju nekoj ženi da plate piće, ili ručak, dve su opcije, ili je smatraju nesposobnom da zarađuje ili je žele jeftino smotati i odvući u krevet. Nije dobro ni jedno ni drugo. Sa druge strane, ako ne učinite ni jedno od prethodno navedenog, vi ste pravi šovinista, najnazadniji Homo-balkanikus, koji je tipičan primer mentalnog stanja muške populacje u ženskom okruženju. I eto nas u situaciji da same sebi plaćamo pića, ručkove, same sebe izvodimo u bioskop i pozorište, same sebe vozimo, samostalno zarađujemo i sve možemo same. Odnosno, da još grđe bude, ne da to radimo samostalno, već samostalno smo mi te koje plaćamo istom tom muškarcu piće, ručak, kartu za pozorište, bioskop, putovanje..itd. Šta bi sa tom ženstvenošću i kavaljerstvom? Davno zaboravljeni pojmovi..

Šta to očekujemo od te emancipacije?

Emancipacija treba da omogući ženi da ispolji svoju ženstvenost i ljudskost u najboljem smislu. Da se sve ono što je u našoj dubokoj unutrašnjosti potvrdi i da bude aktivno, dosegne svoje potpune mogućnosti; da se sve veštačke ograde sruše i da put ka većoj slobodi bude oslobođen tragova potčinjenosti i ograničavanja. Sloboda i jednakost za žene! Cilj da žena bude slobodna da upravlja svojom sudbinom je svakako vredan velikog entuzijazma, hrabrosti, upornosti i beskrajnog napora u borbi protiv sveta punog predrasuda i neznanja.

Ovo je bio prvobitan cilj ženske emancipacije. Kad ono… Kao što možete često čuti, jedno je zakon a drugo je tumačenje, pa ko kako razume i prihvati. Meni se čini da dosadašnji rezultati ove naše emancipacije idu u prilog uskraćivanja izvora sreće, ali one prave, iskrene, one koja ne košta ništa. Ista je učinila savremenu ženu veštačkim bićem, koja podseća na proizvode francuske hortikulture gde su drveće i žbunovi obrezani u fantastično pravilnim oblicima. Emancipacija žene, onako kako se danas shvata i praktično primenjuje, nije uspela da ostvari taj cilj. Ona je donela ženi ekonomsku jednakost sa muškarcem; žena može da bira vlastitu profesiju i zanat, ali fizički je nedovoljno pripremljena da se takmiči sa muškarcem, često primorana da iscrpljuje svu svoju snagu, svu svoju vitalnost, i napregne svaki nerv da bi postigla svoju vrednost na tržištu. Vrlo mali broj žena uspe. I činjenica je da se još uvek ženama profesorkama, lekarima, pravnicama, arhitektama ne poklanja isto poverenje, niti one dobijaju istu platu kao muškarci na istim pozicijama. A one žene koje dosegnu tu privlačnu jednakost, to obično postignu na štetu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.

Postavlja se pitanje koliko se to nezavisnosti dobija ako se skučenost i nedostatak slobode koji vlada kod kuće, zameni skučenošću i nedostatkom slobode jedne fabrike, konfekcijske manufakture, robne kuće ili kancelarije za koje smo se izborile?

Pored toga, žene su opterećene i održavanjem “doma slatkog doma”– hladnim, dosadnim, i neinventivnim poslom – a to sve treba uraditi posle radnog vremena. Ta predivna nezavisnost, samostalnost i emancipacija! Nije ni čudo što je stotine devojaka spremno da prihvati prvu bračnu ponudu, mrtve umorne od svoje “nezavisnosti” iza pulta, za šivaćom mašinom ili kumpijuterom. Isto je takav i broj onih devojaka koje i ne pomišljaju na bračne momente, stvaranje porodice i rađanje dece. Na žalost tako je. Jer kako, kada i sa kim postići sve ono što je pred savremenu, mladu, emancipovanu ženu postavljeno? Takozvana nezavisnost koja donosi zaradu dovoljnu samo za puko preživljavanje i nije toliko privlačna, toliko idealna, da bi se očekivalo da će žene sve žrtvovati zbog nje. Najzad, ta naša toliko hvaljena nezavisnost je jedan spor proces koji ubija i guši žensku prirodu, njen ljubavni i materinski instinkt.

Žena dar od Boga

Jer ako znamo da je u 19.veku žena bila vrlo poštovana, smatrana darom od Boga i osim što što je rađala i podiza decu, kao idealna žena upravljala je svojim domaćinstvom, nemoguće je a ne zapitati se zašto je taj status pretrpeo tolike promene. Područje njene delatnosti nije bilo usko ograničeno i moglo se proširiti van domaćinstva, tako da su žene mogle imati svoje hobije, druženja, organizovanja večeri različitih sadržaja i sl.
Ako uporedimo to sa savremenim statusom u kojem ravnopravna žena takođe održava svoje domaćinstvo ili pak plaća za usługę održavanja, podiže decu, ali i obavlja ravnopravno posao kao i njen muškrac, zarađuje kao i on ili manje, postavlja se pitanje šta bi sa onim momentom ‘Žena dar od Boga’.

Takođe treba da znamo da se tokom I svetskog rata, kada je veliki broj žena bio zaposlen u fabrikama oružja u Francuskoj, Engleskoj, itd, kako bi zamenile muškarce koji su mobilisani, upravo i zaboravila razlika između uloga žena i muškaraca i princip majke domaćice. U to vreme otvoreno je i obdanište kako bi se ženama omogućilo da u potpunosti ispune svoju profesionalnu dužnost. Dakle, sve u svrhu službe..

Skučenost sadašnjeg koncepta ženske emancipacije i strah da se zavoli čovek koji joj nije ravan, strah da će je ljubav lišiti slobode i nezavisnosti, nesigurnost da će je ljubav ili radost materinstva omesti u potpunoj posvećenosti svojoj profesiji – sve ovo čini od savremene emancipovane žene opsesivnu radilicu pred kojom se život sa velikim tugama i beskrajnim radostima odvija, a da mi pri tome toga nismo baš sasvim svesne. Naša duša sigurno nije.

Tragedija savremene žene koja izdržava samu sebe i koja je ekonomski i u svim drugim aspektima nezavisna, nije u tome što ona ima isuviše iskustva, već u tome što je suštinskih iskustava nedovoljno. Istina je da naše poznavanje sveta i ljudske prirode prevazilazi znanja koja su imale žene prošlih generacija – i upravo zbog toga mi tako snažno osećamo nedostatak bitnosti i srži, koji jedino mogu da obogate ljudsku dušu i bez čega većina nas postajemo samo profesionalni automati. I tako je, danas je sve stvar tehnologije i automatizma, ali drage moje, sve je to sa rokom.

Jedini zaključak, ako generalisanja i uopštavanja može i biti, jeste da emancipacija definitivno znači slobodan izbor žene da živi kako želi bez osude okoline. To znači da ne bude izložena osudi i preispitivanju okoline ako se uda sa 17 niti ako se uda sa 45 ili ako se ne uda uopšte, da je niko ne gleda sa čuđenjem ako je sebi našla tipa za jedno veče (podrazumeva se, ne stalno), ako izlazi uveče sasvim sama itd. Već što se tiče kućnih poslova ništa više ni manje nije prava žena ona koja kuva, pre i pegla od one koja to ne želi ili nema vremena da radi.

Dakle, dragi moj muški deo populacje, pomirite se sa činjenicom da savremena, mlada, emancipovana žena postoji. Ali, to nije žena koja treba da bude vaša mama, da radi i zarađuje za vas, da vas sprema, kuva za vas, pegla, rađa vam decu koju će sama odgajati. To je ista ona žena „Dar od Boga“ kojoj treba pažnja, poštovanje, onaj osećaj princeze koja pored sebe ima sigurnog muškarca, zaštitnika koji će ispratiti njen način razmišljanja. Tako da, ako ne uspete u tome…Ili se ne ženite, ili se preselite u Holandiju, nađite nekog istomišljenika i sklopite brak iz koristi, tamo je to moguće (bar vam niko neće prigovarati zbog daske na WC šolji).

Žene su ipak jači pol od muškaraca, priznali to ili ne.

Ivana Stiković