Bojan K.
Gubitkom graničarskog statusa, Borča je posle 27. juna 1873. podređena ugarskim zakonima. Sa još 12 sela bila je u sastavu Pančevačkog sreza torontalske županije.
Opštine Ovča i Borča, koje su vodom bile neposredno ugrožene, tražile su putem udruženja već 1876. godine zadolmljivanje. I ostale zainteresovane opštine iz Banata i Srema pridružuju im se 1897. godine: Kovačica, Baranda, Francveld (Kačarevo), Jabuka, Glogonj, Padina, Opovo, Čenta, Uzdin, Novo Selo, Sefkerin, Sakule, Botoš, Crepaja, Pančevo, Belegiš, Surduk i Banovci. Na nivou ovih mesta izabran je odbor koji je brojao 32 člana. Odbor je 5. novembra 1906. u Bečkereku (Zrenjanin) održao sastanak i rešio da pokrene spor protiv kraljevskog ugarskog erara jer je on, kao pravni naslednik i vlasnik ritske zemlje, bio dužan da podigne nasipe ulažući prihod sa te zemlje.
Usled nesloge u parnicu se upustilo samo deset opština i to: Botoš, Čenta, Crepaja, Glogonj, Opovo, Uzdin, Sakule, Sefkerin, Ovča i Borča. Najzainteresovanije opštine, Ovča i Borča, pokreću posebnu parnicu još 27. jula 1908. godine. Presuda je doneta u njihovu korist a kraljevski ugarski erar je po njoj bio obavezan da izvede zadolmljivanje. Drugostepeni sud, uz obrazloženje da erar „nije dao garancije za uspeh zadolmljivanja“, odbacuje tužbu. Ostalih osam opština učesnika u sporu nije dobilo nikakvo rešenje sve do rata. I pored ovakvog rešenja suda, ugarsko ministarstvo poljoprivrede spremilo je planove za zadolmljivanje i predvidelo troškove u visini od 15.373.469 kruna (što iznosi 21 krunu po jutru godišnje). Stoga je 9. juna 1910. ministarstvo sazvalo skupštinu zainteresovanih opština radi udruživanja. Međutim, one odbijaju udruživanje zbog suviše velike sume navedene u predračunu.
Posle dugih pregovora, ministar je opštinama obećao pomoć od 250.000 kruna tokom deset godina. Ali i ovaj predlog je odbijen a opštine su osnovale autonomnu zadrugu odrekavši se državne pomoci. Međutim, ministar je zabranio ovu organizaciju i izdao naredbu za organizaciju vodne zadruge koja je i osnovana 9. avgusta 1913. (Dunavsko-tamiška) ali je radove prekinuo rat.
Zainteresovane opštine su 3. aprila 1919. obrazovale Ritski odbor a njegova funkcija je 1923. prešla na vodnu zadrugu.
Stvar je pokrenuta 1924. zbog potrebe suvozemnog povezivanja Beograda i Pančeva. Ministarstvo je 1927. godine naredilo da se isušivanje poveže sa izgradnjom pruge Beograd-Pančevo, tako da se nasipi za odbranu od poplava završe pre železničkog nasipa a u isto vreme i pruga i most. Snimanje terena početo je 1924. a projekat završen 1927. godine.
Od 260 miliona dinara zaključenog zajma, polovina je pala na teret združenih interesenata (prosečno do 2.000 dinara po k.j. – druga polovina na teret države). Juna i oktobra 1928. održane su licitacije koje nisu uspele, te je u aprilu 1929. ostvaren ugovor sa preduzecem „Batinjol” iz Pariza, koje je ove radove preuzelo.
Početak radova davne 1929. godine
Radovi su zvanično početi 5. avgusta 1929. a završeni oktobra 1933. godine. Ivicom rita paralelno sa Dunavom i Tamišem, podignut je nasip dužine 89.890 a širine 6 metara, pored Tamiša 5 metara (sa 13,5 miliona kubnih metara zemlje).
Visina mu je određena prema najvišem vodostaju Dunava kod Pančeva, zabeleženom krajem 19. veka (kota 67,27 ). Zbog visine vode 1940. godine, podignute su čuvarnice i zabranjeno je kretanje vozila po bedemu.
Nasip se podizao primitivno, mašine su upotrebljivane samo na najtežim deonicama, glavna radna snaga bili su kubikaši, većinom Mađari.
Odvodnjavanje unutarnjih voda rešeno je iskopom kanala, što je urađeno bagerima. Sistem kanala je dužine 320 kilometara. Zbog malog nagiba terena, u neposrednoj blizini reka postavljene su pumpe kapaciteta 16.600 litara u sekundi, sa motorima snage 855 KS.
Mapa nasipa na levoj obali Dunava u Beogradu
