Biciklom od Borče do Pančeva, Jabuke, Glogonja i Sefkerina

Voziti bicikl sam ili ne? Šta ako mi se nešto desi nasred puta? Šta ako ne budem mogao da izdržim?

To su bila pitanja koja sam postavljao sam sebi i koja su me brinula pre nego što sam se upustio u ovu avanturu. Međutim, želja za sportskom aktivnošću, upoznavanjem novih predela i slobodom nadvladala je te misli koje su na kraju bile jedina loša stvar u čitavoj ovoj priči.

Jedino nas naše misli koče – nemam vremena, kondicije, opremu, društvo…

Međutim, to su samo izgovori koji nas vraćaju u našu komfor zonu iz koje nekada ne znamo dugo da izađemo.

Ova priča će verovatno bitni smešna onima koji svake godine pređu biciklom par hiljada kilometara ali za nas, „obične smrtnike”, nadam se da će biti ohrabrenje da obiđemo što više naše divne leve obale Dunava.

Nemam profesionalnu opremu, bicikl mi je star preko deset godina, moja najbolja prijateljica nije bila u mogućnosti da vozi ali čvrsto sam odlučio da idem u svoju prvu samostalnu avanturu. Sam nikada nisam vozio više od 40 km, dok je moja najduža ruta dužine 117 km (vožnja do Smedereva sa mojom dragom prijateljicom Jovanom i ekipom iz Ciklo sveta).

Biciklom od Borče do Pančeva, Jabuke, Glogonja i Sefkerina

Dužina puta: 64,3 km
Prosečna brzina: 20,6 km/h
Vreme: 3 h 7 min

Poželjno je koristiti neku aplikaciju za slučaj da se izgubite ali u svakom slučaju, aplikacije na android telefonima su odlične zato što mere tačno koliko ste kilometara prešli, za koje vreme, koliko kalorija ste potrošili, koliki vam je uspon i sl. Ja koristim aplikaciju „Strava” ali dobra je i „Runtastic” koja nije samo za trčanje, već za razne druge vidove sporta.

Nedelja, 30. avgust. Prema prognozi vremena, sledi pakleni dan sa temperaturom i do 35° C (u hladu na 2 m visine; na suncu mnogo više).

Ustao sam oko 7.30, lagano doručkovao, spakovao banana, čokoladicu, mnogo vode, dokumenta, novac i fotoaparat i još neke sitnice. Zagrejao sam se i krenuo u 8.30.

Moram napomenuti da na biciklu iako ste fizički aktivni, nikada neće biti toliko toplo kao dok stojite ili pešačite. Dok vozite, vazduh uvek struji i na taj način vas blago rashlađuje.

Krenuo sam iz dela Borče kod stanice „Sebeška reka” i trotoarom išao pored Zrenjaniskog puta do „Metroa”. Lično, ne preferiram vožnju Zrenjaniskim putem zbog velikog broja autobusa koji ne mogu lako da vas zaobiđu.

Od „Metroa” sam krenuo ka Poljoprivrednoj školi na Pančevačkom putu. Trotoar generalno nije u lošem stanju. Kod Poljoprivredne škole sam prešao put i ubacio se u treću, žutu traku koja vodi ka Pančevu.

Moram napomenuti da je nedelja pogodan dan za vožnju putevima zbog manjeg prometa saobraćaja.

Vožnja Pančevačkim putem, koji inače bije loš glas, nije toliko rizična, barem prema mom iskustvu. Treća traka je u oba smera žuta, tako da nema ko da vas uznemirava, osim retkih autobusa a i oni se uvek trude da vas zaobiđu u što većem luku. Put je čitavom dužinom  osvetljen.

Hladovine ima slabo ali uz kačket, naočare, redovnu hidrataciju i pauze od po deset minuta u hladovini na svakih sat vremena nema teorije da vas udari sunčanica. Čitav zivot vozimo u najtoplijem delu dana i nikada je nismo dobili.

Nekih desetak kilometara pre Pančeva nailazi se na račvanje puta. Možete izabrati da do Pančeva dođete novim putem, koji se nastavlja u vidu dve trake (dalje nema žute) ili pak, ići za Pančevo starim putem, koji ima po jednu traku u oba smera. Ja sam se opredelio za drugu opciju. Treba obratiti pažnju da većim delom starog puta postoje kolotrazi ali takođe ima više hladovine. Uvek ću se opredeliti za stari put, budući da se na novom ne osećam bezbedno, tranzitan put.

Dolazim u Pančevo. Skrećem prema hotelu „Tamiš” i upućujem se prema keju na Tamišu. Tu sam napravio prvu pauzu nakon 20 km puta. Udobno sam se smestio i uživao desetak minuta u hladovini i pogledu:

Kao što možete videti, kejom se može lepo prošetati, a tu je i dosta klupica i igralište za decu. Još mi je samo kafica falila. 🙂 

Posle kratke pauze vraćam se na put. Ubrzo, svega desetak metara nakon uključivanja na put kojim sam došao nailazi se na semafor i veću raskrnicu. U ovom delu se morate ponašati kao da vozite automobil, prestrojiti se u skretanje za levo, sačekati semafor i za svaki slučaj dati signalizaciju rukom u kom smeru planirate da se krećete.

Čim skrenete levo, samo pratite put koji vas vodi pravo. Nije mnogo prometan. Poslednje mesto na kome morate biti dodatno oprezni jeste most preko želežničke pruge. Most je uzan, sa dve trake, pa ovde morate biti koncetrisani.

Nakon toga put je u odličnom stanju, dovoljno širok da bezbedno vozite bicikl po strani. Izvesno vreme se vozi kroz periferiju Pančeva a zatim se izlazi na čistinu – beskrajna polja na sve strane.

Mešavina raznovrsnih boja koje se spajaju sa bledoplavim letnjim nebom i taj osećaj slobode su nezamenjivi. Na trenutak ćete zaboraviti sve svoje muke i probleme.

Magistrala vas vodi do sela Jabuka. Ulice su pod pravim uglom a mesto je čitavom dužinom na obali Tamiša, koja nije uređena. Nailazim na hladovinu pokraj reke, pravim kratku pauzu i jednu fotku:

Posle petominutne vožnje napuštam Jabuku i put me sada vodi za Glogonj.

Udaljenost između Jabuke i Glogonja nije mala, pritom celim putem nema hlada pa obavezno zamolite nekoga da vam sipa vodu ili je kupite ukoliko ste ostali bez nje. Krajolik je isti, radovi u polju, polako žućkasta boja dominira na sve strane, beskrajna ravnica a put u odličnom stanju.

Stižem u Glogonj. Glogonj ostavlja malo bolji utisak na mene iako u ovom mestu nisam prilazio Tamišu, odmorio sam u lepom parkiću u centru naselja pored lokalne crkve. Park je fino uređen, sa dosta drveća i klupica:

Krećem dalje i usput srećem kolonu svatova. Uključujem se u sviranje zvoncem.

Čim izađete iz Glogonja, već možete ugledati Sefkerin. Deli ih jedna veća njiva. Sefkerin mi odaje utisak većeg mesta od prethodna dva.

U Sefkerinu se isključujete sa magistrale koja dalje vodi za Opovo i Barandu. To je još jedna opcija – možete iz Sefkerina produžiti magistralom, pa preko Barande i Opova stići do Čente a zatim nazad Zrenjaninskim putem. To produžava rutu za skoro 30 kilometara.

Ja sam planirao da pređem novi most preko Tamiša, koji će me vratiti na Zrenjaniski put. U Sefkerinu obala takođe nije posebno uređena, međutim, ima dosta pecaroša.

Jabuka, Glogonj i Sefkerin su po stilu gradnje i ulicama identični. Evo ga i poslednji susret na ovom putu sa Tamišem:

Vraćam se na teritoriju grada Beograda. Sledi put od par kilometara do Zrenjaniskog puta koji je dobar i slabo prometan. Dobro poznati pogled:

Put me je doveo do skretanja za Vrbovski ali nastavljam ka Padinskoj Skeli i Borči.

Ovo je najnapornija etapa puta zbog izraženog čeonog vetra pa sam morao da pravim češće pauze.

Zrenjaniski put je u nešto lošijem stanju od pančevačkog ali ništa strašno. Važno je samo da budete koncentrisani, držite pravac i ivicu puta i neće biti nikakvih neprijatnosti.

Stigoh kući. Pre vožnje nisam bio baš najbolje raspoložen ali kući sam se vratio srećan. Sve one misli koje su me mučile bile su obična glupost, barijera koja bi me zadržala kod kuće ili poslala na već utabane staze.

Divna priroda, cvrkut ptica, sve te divne boje pa i nemilosrdno sunce, sve to ima svoje čari ako se prepustimo i uživamo u trenutku i tim malim stvarima.

Ne kažem da je ovo 100% preporučjivo – nisam imao kacigu, nisam imao pumpu za gumu ili rezervnu gumu. To inače nikada ne nosim sa sobom pa, evo, već skoro 1.200 pređenih kilometara nisam imao ozbiljniji problem.

Da bi smo nešto videli i proživeli moramo preuzeti rizik. Nadam se da je ova priča nekoga ohrabrila, ja već planiram šta je sledeće što bih mogao obići biciklom i nadam se da ćete poći mojim kolotrazima. 🙂

Miloš Milić.